Đurđina Radić Djixx je cool beogradska devojka fantastičnog glasa, glumačkog talenta i autentičnog modnog stila. Obožavamo da je slušamo još od “SevdahBABY”, a tek je u solo karijeri pokazala svu moć svoje muzike. Sa Djixx smo razgovarali o njenim režiserskim poduhvatima, radio emisiji, ali i porodici i modi – i dobili odlične preporuke za vrhunsku umetnost.
Uskoro izlazi tvoja nova pesma, prva nakon nedavno objavljenog hita “Vešto mamiš”. Šta tvoja publika ovoga puta može da očekuje - u kom pravcu se razvija tvoj muzički stil?
Teško mi je da se izjasnim u kom sam žanru trenutno, ali ako bih baš morala da koristim neku karakterizaciju, rekla bih gitarski post-pop. Novi zvuk koji krojim je dosta smeliji nego ranije. Aranžmani su kompleksniji i progresivniji, takođe tekstovi su ranjivi i iskreni.
Nema mnogo zaslađivanja u mom novom zvuku. Mislim da taj način izražavanja trenutno najbolje predstavlja moje unutrašnje stanje koje je oduvek bilo zavejano nekom melanholijom. Ono što se promenilo je što danas imam dovoljno hrabrosti da to pokažem.
Sama si režirala spot za “Vešto mamiš” - kako si se snašla iza kamere? Da li planiraš u budućnosti još režiserskih poduhvata i kako bi opisala svoj “režiserski potpis”?
Čitav taj poduhvat je bio mnogo oslobađajući za mene. Mislim da je bitno što mi se ukazala prlika da vizuelno materijalizujem ono što sam osećala dok sam pisala tu pesmu, jer publika zaista onda može da iskusi ceo paket.
Drmala me je ogromna trema jer sam rešila da pokažem neke veoma lične stvari, plus u kombinaciji sa večitim imposter sindromom koji me muči šta god da radim, nije bio lak proces ali mislim da se taj unutrašnji angst izrazio na sam stil i izraz. Rekla bih da je spot “Vešto Mamiš” neka vrsta simbolizma sa načelima Dogme95 filmskog pokreta.
Uspela si da ostaneš verna svom “fazonu” u muzičkoj karijeri i da sačuvaš integritet - šta je prema tvom mišljenju ključno da bismo istrajali u svom autentičnom pozivu?
Da ne lažeš sebe i da si otvoren.
Šta privatno slušaš, gledaš i čitaš, a što bi možda iznenadilo tvoju publiku?
Pa ne znam šta bi toliko moglo da ih iznenadi, doduše nemam pojma kako me danas doživljavaju, svi često misle da sam neka “luda zabavna devojka”, nažalost od svega toga samo sam “luda” – nisam ni zabavna, ni devojka više. (smeh)
Dosta me interesuje antropologija i istorija. Tako da trenutno stremim takvoj nekoj literaturi. Knjiga koju mogu da vam preporučim je Paul Veyne “Da li su Grci verovali u svoje mitove”.
Od filmova volim one koji će da me rastrgnu emotivno, tako da mi posle nekog vremena treba pauza. Toliko sam otupela na razne vizuelne sadržaje da sada mogu samo mazohistički da pristupam kinematografiji. Nedavno sam odgledala “Come and See” Elema Klimova, mislim da je to najbolji ratni film ikad snimljen.
Obzirom na to da se uporno opirem dogmatizmu i new age spiritualizmu, mislim da kroz takvu neku literaturu i filmski sadrzaj (paradoksalno) nalazim značaj u životu.
Muziku slušam stalno i često variram sa žanrovima. Uvek aktivno tražim artiste koji mi raspale maštu i čula, pa onda slušam njihove albume bezbroj puta. Trenutno slušam album Coraline Polanchek “Desire, I Want to Turn Into You”.
Kao glumicu te najčešće čujemo u crtaćima, ali i u novom animiranom Spider-Man: Across the Spider-Verse. Možeš li da nam otkriješ zanimljive detalje iz procesa sinhronizacije određenog ostvarenja? Šta je ključno da bi animirani lik zvučao autentično?
Isto kao i u klasičnoj glumi. Emotivni angažman i reakcije. Pošto je oduzeta mogućnost da se publika vizuelno poveže sa tvojim likom, glas mora biti pojačanog emotivnog intenziteta kako bi nadomestili to što nas publika ne vidi.
S druge strane ne smemo ni preterati, jer emocija mora biti iskrena. “Šmiranje” preko mikrofona teško može da se fejkuje i odmah se čuje kad nije autentično. Kad se nađe prava intonacija za glasovnu glumu, mogućnosti su ogromne sa količinom likova koje možeš da igraš.
Inače, sličan pristup je dobar i za pevanje. Primetićete da izvođenja koja nas ponesu često imaju veliki dramski faktor.
Imaš i svoju emisiju na Play radiju - kakve su do sada reakcije tvojih slušalaca i kako bi opisala tvoje iskustvo kao voditeljke?
Rad na radiju je toliko jedno neočekivano toplo i pozitivno iskustvo. Ljudi koji slušaju su tako divni. Kolege su mi prva liga. Toliko me je iznenadilo koliko su me svi prihvatili i odmah dali podršku. Nisam navikla na tako nešto. Imam puno prostora da se izrazim autentično i komuniciram sa slušaocima potpuno nonšalantno, ljudski, što je nekako i koncept našeg radija!
Ne bih se nazvala voditeljkom u tom klasičnom smislu još uvek, ali me taj novi poduhvat baš inspiriše. Moja uključenja su subotom i nedeljom od dva do šest popodne, Vikend sa Djixx! Obrnite stanicu na Play Radio pa se slušamo.
Dolaziš iz umetničke porodice - kako je to uticalo na tvoj karakter i principe po kojima živiš?
Haha ajoj. Pa eto, dobro mi je na terapiji, napredujem. (smeh)
Šalim se naravno, ali da, idem na terapiju. Umetničke familije su blagoslovene fascinantnim ljudima koji imaju tu kletvu da su teški ko crna zemlja. Moja je upravo takva. Takvo okruženje me je nateralo da rano odrastem i da postanem dosta stroga prema sebi, okorela u perfekcionizmu koji se ranije manifestovao kao gorka prokrastrinacija. I zbog toga, danas sam okoreli radoholičar – ne ponosim se time.
Mi kreativci ako nemamo slobodnog vremena za razmišljanje krenemo rapidno da propadamo. Sve u svemu dobro je, proradi štitna malo, al volim svoju familiju.
Koje ličnosti iz sveta muzike, glume i režije su tvoji uzori i zašto?
Za ovo me svi mrze ali, što se režije tiče Lars Von Trier i David Lynch – ja cenim takvu smelost.
Pozorišna glumica Dominique Blanc je čudo na zemlji, takav emotivni naboj u jednoj osobi nisam jos videla nigde. Ja ne pričam francuski ali mene svaka reč koju ona izgovori potpuno raznese.
Muzički to bi bila Alanis Morissette. To su sve umetnici koji umeju da vrlo potentno formulišu svoje unutrašnje stanje.
Imaš upečatljiv stil odevanja i znamo da dosta thriftuješ - možeš li da podeliš nekoliko saveta za pronalaženje vintage blaga? Šta nikada ne bi obukla i koji je, prema tvom mišljenju, najgori modni trend?
Nema lošeg modnog trenda. Sve uvek ima svoj kontekst i opisuje jednu životnu eru. Ali ono što me uvek ponekad malo razočara je kad vidim da ljudi kopiraju stajlinge sa lutki iz butika.
Mislim da je ključno da se mnogo eksperimentiše da bi se našao lični stil. To podrazumeva mnogo promašaja ali oni su neminovni da bi se razvio lični pečat.
A što se triftovanja tiče, to je u ovo doba najodgovorniji način kako da smanjiš konzumeristički mentalitet oko garderobe i usput pomažeš životnoj sredini. Pored toga možeš da nađeš fenomenalne komade koje ćeš pre svega mnogo više voleti i čuvati jer imaš jači osećaj autentičnosti oko tog odevnog komada.
Uvek preporučujem svima da skoknu to Textil House-a! Ima svašta da se nađe!
Koja je tvoja neostvarena želja u pogledu karijere?
Nadam se da ću u jednom momentu imati svoj modni brend, koncept je osmišljen, sad je samo pitanje milosti bogova i materijalnih tehnikalija!
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Božica Luković
