Koliko nam moderni mediji i društvene mreže zapravo “bibere čorbu”? Čini se da je lakše saznati sve o osobi koja nam se sviđa putem Interneta, ali da li se zaista možemo osloniti na taj virtuelni profil?
Ciljevi su ostali isti samo se partneri upoznaju na drugačiji način. U prošlosti su taj posao obavljale provodadžije koje su imale zadatak da dobro nahvale kandidata i porodicu iz koje kandidat potiče. A danas sami sebe predstavljamo, sastavljamo profile, očekuje se da poznajemo sebe i da znamo šta želimo da umemo da prepoznamo šta je dobro za nas. Život je postao sofisticiraniji ali i zahtevniji pa ni partnerski odnosi nisu izuzetak. U prošlosti ste imali priliku da sretnente kandidata oči u oči, da procenite da li vam se dopada fizički i da li ima hemije. Pa tek kroz druženje, na red je dolazio teži zadatak da upoznate kako vaš potencijalni partner razmišlja i kakva je osoba, da li vam odgovaraju njegove osobine i vrednsoti sistem.
Danas putem društvenih mreža prvo intelektualno komuniciramo, pa tek onda u realnim susretima proveravamo da li nam se osoba dopada i fizički, da li možemo da je zamislimo kao potencijalnog partnera. Mnogi ističu da je lakše napraviti prvi korak putem drušvenih mreža i da lakše biti otvoren ispred računara. To je delom istina, međutim, tek kada sretnemo osobu u realnosti, tek tada započinje pravi proces upoznavanja, procenjivanja i eventualno povezivanja. Naravno, to je u slučaju da želite partnersku vezu. Mnogi preko interneta zakazuju površne kontakte, brzinske romanse i seks šeme. I toga je bilo i pre interneta, ali su pristalice brzinskog seksa morali malo više da se potrude kako bi osvojili potencijalnog kandidata ili kandidatkinju.
Savremene tehnologije su olakšale posao. Ali ljudi i danas teže partnerskim vezama. A za to je u svim vremenima potrebno vreme i strpljenje. Strategije su se promenile ali je suština ostala ista.
Devojke su danas smelije i često čine prvi korak. Ipak, postavlja se pitanje da li to čine na pravi način?
Devojke su danas slobodnije i često prave prvi korak. Oduvek su žene davale prve signale ali su to radile na tajanstvenije i suptilnije načine: kratkim i brzim pogledima, pokretom ruke, otvorenim stavom tela, flertovanjem. I danas stari metodi flertovanja dobro funkcionišu jer se ljudska priroda nije mnogo promenila. Čitanje ljubavnih signala je veština koja se uči. Na početku, prednost se daje neverbalnoj komunikaciji zato što je ona manje strateška, ubedljivija je i iskrenija. U početnoj fazi najvažnije je da izrazimo zainteresovanost prema potencijalnom partneru, kao i da dešifrujemo poruke koje nam šalje (slobodan sam, zauzet, distanciran).
Poznati američki psiholog, Albert Elis se trajno izlečio od stidljivosti zahvaljujući jednoj vežbi izlaganja. Sam je sebi dao zadatak da oslovi veći broj prolaznica i da ih pozove na kafu. Bio je oduševljen otkrićem da su mnoge žene prihvatile njegov poziv, a one koje to nisu, bile su ipak oduševljene da ih je neko primetio.
Da li muškarci takve nastupe smatraju isuviše smelim, odnosno da li i dalje vole da nas osvajaju?
Vremena su se promenila, ali je ljudski mozak ostao isti. Muškarci cene svoju autonomiju i veoma uživaju da prave izbore. Reći ćete da i žene razmišljaju na sličan način. Tačno, sa jednom malom razlikom. Muškarci vole da osvajaju i da im je željeni plen u početku nedostupan. To ih motiviše. Kada dobiju sve odjednom i u velikoj količini (pažnje, lepih reči, seksa…) to ga uplaši i često odbije. Mnogi tada kažu – guši me tolika pažnja, nisam spreman za ozbiljnu vezu. Staro pravilo je još uvek važeće – pokažeš doboljno pažnje i interesovanja a onda pustiš lovca da krene. I pratiš… ne šalješ poruke na svakih pola sata i ne zakazuješ sastanke dok se on prvi ne oglasi… pustiš ga da se zainteresuje… da otkriva zagonetku… da nasluti šta od vas može da dobije… kasnije sve krene u određenim tokom.
Neosporno je da su žene postale vrlo samostalne. Da li se danas muškarci zbog toga plaše da priđu prvi?
I muškarci i žene se često plaše da priđu prvi. Mnoge stvari u ljubavi su stvar odluke i jasne želje. Postoji mnogo odluka u ljubavi: da upoznamo, da zavolimo nekoga, da uđemo u vezu, da prekinemo odnos… Ali postoji i odluka da uradimo sve što je do nas da se otvorimo prema potencijalnom partneru. Šta znači ta odluka da se otvorimo? Da se prepustimo neizvesnosti, da zaboravimo stroge kriterijume, da pristanemo na rizik, da eksperimentišemo, da budemo emocionalno ranjivi.
Da se do ljubavi dolazi tako što progutamo pilulu i sve se dogodi samo po sebi i odmah, svi bismo živeli srećno. Čega se plašimo? Šta je to strašno što se može dogoditi ako veza ne uspe? Možemo da doživimo emotivni bol i razne druge neprijatnosti. Sve smo to prošli mnogo puta. Da li je strah da ćemo biti odbijeni, ostavljeni, nevoljeni toliko jak da će nas uvek držati iza staklenog zida, iza mogućnosti da se pred potencijalnim partnerom otvorimo i pokažemo svoju emotivnu i erotsku stranu?
Kada se zatvorimo i ne pokazujemo svoju emotivnu i strastvenu stranu, teško da možemo da privučemo potencijalnog partnera. Fizička dopadljivost seksualna privlačnost su moćni pokretači želje naročito pri prvim susretima. Ta uzbudljivost se, naravno, odnosi i na ličnost osobe koju upoznajemo.
