WANNABE MAGAZINE: Dragice, kao i ostale članice Udruženja poslovnih žena Srbije, svojim znanjem i iskustvom umnogome doprinosite osnaživanju ženskog preduzetništva i dobitnica ste brojnih priznanja. Koje su vam nagrade najdraže i zašto?
DRAGICA BOŽINOVIĆ: O nagradama uvek razmišljam sa setom, jer je sve to iza mene. Ipak, najdraža mi je “titula” – Ambasadorka ženskog preduzetništva. Ovu nagradu smo dobile nas 10 poslovnih žena iz Srbije decembra 2010. godine od strane Evropske komisije. Potpisao ju je Antonio Tiajani, a prošle godine kada je posetio našu zemlju imala sam prilike i lično da ga upoznam.
Zašto? Zato što smo kroz taj program mogle da upoznamo žene ambasadorke iz drugih evropskih zemalja i da sa njima podelimo iskustvo; zato što smo u zemlji imale priliku da budemo na raznim mestima gde se obrazuju mladi, da svojim primerom pokažemo da vredi učiti i posvetiti se maksimalno koji god posao da radite.
WM: Koji je vaš sadašnji posao i kakvo radno i razvojno iskustvo je iza vas?
DB: Sada, odnosno od 2015. godine, radim vrlo zanimljiv posao – stručni saradnik za radnu integraciju osoba sa invaliditetom u Preduzeću za profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje osoba sa invaliditetom “Novitas Consult” u Šapcu.
Moje radno iskustvo je zaista veliko. Uglavnom je vezano za unutrašnju trgovinu, tačnije, tržište u svim segmentima. Počela sam pripravnički 1984. godine u Šapcu, u lokalnom trgovačkom društvenom preduzeću nakon završenog Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Preduzeće je bilo razvojno orijentisano tako da je svako vredan mogao mnogo naučiti, a ja sam vredna – radila sam svakim danom sve više, vrlo brzo sam vodila jednu poslovnicu, a kasnije bila pomoćnica komercijalnog direktora za oko 80 maloprodajnih objekata gde je radilo oko 600 ljudi. Početkom devedesetih počela je inflacija. Tada je rad u društvenom preduzeću bio “Meka” za “snalažljive”. Ja sam se uvek trudila da živim od svog rada i prema narodnoj poslovici “Bogu Božije – caru carevo”. Nikako se nisam uklapala u smišljene “šeme”.
Dakle, ja sam krenula 1993. godine u privatni posao. Muž i ja smo osnovali svoje preduzeće “Novitas” d.o.o. Šabac, koje se od 1993. do 2014. bavilo trgovinom na veliko i malo robom široke potrošnje. Možete misliti kako je bilo inflatorne 1993. godine u iznajmljenom prostoru sa zakupom u markama? Ovo preduzeće je radilo u najtežim uslovima, vremenu sankcija, podele bonova za osnovne životne namirnice… Prema svemu – moje iskustvo je raznovrsno i ogromno! Na jednom od dijagrama koje sam proučavala na temu izbora i opstanka biznisa konstatovano je da ako više od 17% spoljni faktori utiču na vaš biznis – treba ga napuštati. Ja sam sigurna da je na svaki privatan biznis u poslednjih 30-ak godina uticalo preko 40% spoljnih faktora. Nekome su ti faktori pomagali, a nekome otežavali. Tržiše je bilo mlado, nezrelo, a zakoni u razvoju, jer smo preživlljavali tranziciju.
WM: Kakva su vaša mentorska iskustva? Šta je ženama najpotrebnije da bi bile uspešne preduzetnice?
DB: Mentorstvom sam počela da se bavim među prvima, spontano i neformalno. Marija Ivanković Jurišić, etno-modni kreator, bila je moja prva učenica. Marija i ja smo i danas na vezi: kada su ključne stvari u pitanju, ona sve podeli, pita, traži potvrdu. Kanije smo u Udruženju poslovnih žena Srbije imale nekoliko mentorskih projekata i velika većina je bila vrlo uspešna. Upravo radim u okviru Projekta GIZ-YEP sa zadatkom zapošljavanja mladih u socijalnom preduzetništvu.
Da bi žena bila uspešna preduzetnica mora da zna šta želi i koliko je spremna da se odriče svakodnevnih običnih doživljaja. Treba da to što želi uskladi sa svojim bližima ko god oni bili. Najčešće je to porodica koja pruža podršku preduzetnici. To je dobitna kombinacija. Svaki kreativac ima bezbroj ideja, retke se realizuju. Za preduzetništvo je potrebna smelost, potrebno je da umete da ponesete uspeh i podnesete pad; potrebno je da ste realni u svojim htenjima i da uskladite željeno i realno.
Svakako, uvek sa velikim zadovoljstvom ističem rad sa svojom kćerkom Marijom. U profesionalnom smislu u ovom “mentorskom” odnosu ja sam filigranski detaljna, uporna, često prestroga. Ono što je bitno istaći, to je obostrano učenje, i što su mentorka i štićenica intimnije, to je uspeh veći.
WM: Rad sa ženama sa telesnim i razvojnim smetnjama je osetljiva, ali perespektivna oblast ženskog preduzetništva, kakva su vaša iskustva?
DB: Ja ne mislim da je rad sa ovim ženama perspektivna oblast ženskog preduzetništva. To je jednostavno shvatanje društva da postoje osobe sa telesnim i razvojnim smetnjama. Neki su takvi od rođenja, a neke je život doveo u situaciju da imaju smetnje. Moja iskustva su različita od slučaja do slučaja. Ovakvim osobama treba pružiti šansu da rade, retki su slučajevi ličnog preduzetništva kod osoba sa invaliditetom, ali ima ih i oni ili one su za posebno poštovanje. Volim da sarađujem sa njima. Tada vidite koliko smo mi koji nemamo “smetnje” nezahvalni i nezadovoljni. Osobe sa invaliditetom imaju iste potrebe kao svi drugi, ali ih zadovoljavaju na poseban način. To mi treba da osvestimo i prihvatimo te različitosti. Ako neko ne može da trči, to ne znači da je loš matematičar!
WM: Kako vidite mesto žena u biznisu danas, u odnosu na pre desetak godina i ranije?
DB: Sve veći broj žena je u sopstvenom poslu, sve veći broj žena je na rukovodećim poslovima u kompanijama i žene u proseku su odgovornije na poslovima koje obavljaju.
WM: Sa kakvim preprekama se žene najčešće sreću u svom nastojanju da se osamostale i pokrenu sopstveni biznis (praktičnim preprekama, kao i ograničenjima u vidu sopstvenih ubeđenja i strahova)?
DB: Žene se ređe od muškaraca odlučuju za sopstveni biznis jer su svesnije mogućeg neuspeha, jer imaju biološku potrebu da podižu potomstvo i veliku potrebu da u svakom segmentu života daju sebe maksimalno. Zatim, naše društvo je uređeno patrijahalno, a shodno tome i retke su žene koje imaju imovinu koja je neophodna na finansijskom tržištu radi obezbeđenja dodatnog, “svežeg” kapitala za razvoj sopstvene ideje ili već započetog biznisa.
WM: Čime se bavi fondacija “Humano srce” koju ste osnovali u Šapcu?
DB: Fond Humano srce grada Šapca je osnovan 2009. godine i ja sam samo jedna od deset osnivača, članica Upravnog odbora, a predsednica nam je gospođa Ruža Popović. Čime se bavimo? Najkraće rečeno – pomažemo socijalno ugroženom stanovništvu na teritoriji grada Šapca. Najviše pažnje poklanjamo deci i starima. U pitanju su različite pomoći: popravljanje i izgradnja kuća tamo gde je najneophodnije, stipendiranje učenika, kupovina školskog pribora i knjiga, kupovina lekova, a razvozimo i oko 400-500 obroka dnevno za ljude koji ne mogu da stignu do narodne kuhinje.
WM: Koliko je ženama teško da usklade porodičan i poslovni život?
DB: Generalno je teško. Sve zavisi od porodice i kakvo je tu razumevanje. Ako u porodici vladaju ljubav i vera, koje takođe žena treba da ulije i učvrsti, onda se poslovni život lakše i uspešnije odvija. Žene svakodnevno mnogo više rade od muškaraca jer se briga o deci, uglavnom, odnosi na žene, a na poslu smo jednaki, samo smo mi žene dodatno detaljnije i opreznije. Prema tome, dosta je teško, ako ozbiljno radite i vodite računa o porodici.
WM: U čemu je vaša snaga i motivacija? Ko vam je tokom razvoja vaše samostalnosti i sticanja iskustva najviše pomagao?
DB: Danas mi je snaga u velikom iskustvu. Uglavnom sam dobro razumevala probleme i trudila se da ih na što bezbolniji način rešavam. Kada mora da se seče, onda sam bila spremna i vešta. Rešavanje problema daje vam snagu.
Uvek ćete u svom okruženju naći pomoć. Pritom, na vama je da znate osnovno: šta je suština pitanja, kada i kome postavljate pitanje i da to činite na pristojan način. Ne treba čovek da se pravi pametan i živi u neznanju, zabludi. Meni je na početku karijere izuzetno pomogao kolega – gospodin Miloje Pantelić. Bio je iskusan i želeo je da pomogne.
Kada sam već bila preduzetnica, učlanila sam se u Udruženje poslovnih žena Srbije. Članstvo i rad u UPŽ Srbije mnogo mi je pomoglo – pre svega u kvalitetnoj razmeni iskustava sa ostalim članicama, zatim u razmeni informacija o pozitivnim društvenim i tržišnim kretanjima. Negde morate pripadati i davati sebe i tražiti pomoć ako vam treba. UPŽ Srbije je izvor gde se osvežim, saznam bitno…
WM: Da li su žene dovoljno spremne na kolegijalnost i solidarnost (šta je potrebno da bi možda bile otvorenije da traže pomoć, kao i da je pruže)?
DB: Da, žene jesu spremne na soldarnost i kolegijalnost. Samo je potrebno da poznajete sebe i da sebi priznate šta znate, a šta želite. Mislim da su žene dovoljno otvorene za traženje i davanje pomoći.
WM: Do koje mere je pozicija žena različita u malim sredinama u odnosu na veće radove?
DB: U malim sredinama je teže biti prva ili među boljima, jer naš mentalitet teži prosečnosti. Teško prihvatamo da je neko bolji od nas i odmah mu nađemo nešto što ne valja. Poznata je ona “primedba”: Krive su ti šiške!
Prednost malih sredina je što trošite manje vremena na prevoz, snabdevanje, lakše i brže završavate svakodnevne obaveze, porodice su povezanije. Život u malim sredinama je jednostavniji.
U većim gradovima sve vam se umnožava, pa tako i veće šanse za brži razvoj karijere ili sopstveog posla.
WM: Šta biste poručili ženama koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u preduzetničkom svetu?
DB: Žene, budite smele da svoje ideje ostvarite – istovremeno budite vredne i oprezne, a ako pogrešite – uvek krenite ponovo!
Fotografije: WANNABE MEDIA, Alek Živković
Alekina Đorđević
