WM: Una, tvoja dela “naseljavaju” tela koja su živa, a ne pripadaju nikome. Koliko u privatnom životu, ali i u svom stvaralaštvu, vrednuješ slobodu i nepripadanje nikome – ni drugim osobama, ni umetničkim standardima?
UNA: Ne pripadaju nikome i pripadaju svakome. Tokom godina rada otkrila sam da mi repeticija prija. Vremenom se telo uobličilo u simbol mene, vas, ali i nekih stvari koje još uvek ne mogu do kraja da objasnim. Prešlo je u drugačiju dimenziju, nadličnu, gde se možda nalazi i sloboda koju pominjete. Umetnički standard je takođe širok pojam. U kojoj meri se otresti stega, a kako i gde ih prigrliti je nešto što ću izgleda učiti celog života.
WM: Šta najčešće slikaš? Koji stil preferiraš u radu?
U: Volim apstraktne, bezvremene prostore i figure koje u njima zatičem. Retko pratim strogo zacrtan pravac stvaranja. Stilova je mnogo u glavi te ne bih mogla da izdvojim jedan. Zapravo najviše uživam u njihovom preplitanju i prilagođavanju sredstvima izražavanja. Tako u mojim slikama često nadvlada stil oko kog se mozak i ruka u tom trenutku slože, dok je na primer sa digitalnim kolažima manja tenzija u radu, proces jednostavniji, a samim tim i izvesniji.
Una Nikolić
WM: Natalija, uspešno stvaraš i izražavaš se i kroz slikarstvo i kroz crtež, fotografiju, skulpturu. Kojem od ovih izraza daješ prednost? Šta je najzahtevnije što si do sada radila?
NATALIJA: Slikarstvo i fotografija – apstrakcija i realnost, dve su umetnosti koje se konstantno prepliću kako kroz moj život tako i kroz moja dela. Moja želja je bila da spojim iste, te sam 2017. godine kada sam postala članica ULUS-a, predstavila prvo preplitanje ove dve umetnosti kroz ciklus Metarmofoza.
Što se tiče najzahtevnijeg poduhvata, izdvojila bih spoj slike i skulpture. Iz želje da eksperimentišem i oprobam nešto novo, crtež sa slike sam iskoristila za modelovanje skulpture i na taj način sam sliku “unela” u prostor.
WM: Čini se da te barokno slikarstvo posebno inspiriše. Šta je ono što najviše voliš u vezi sa ovom epohom?
N: Moje fotografije su likovne, pre svega zbog uticaja slikarstva. Tako je i u ovom ciklusu fotografija jako upečatljiva igra svetlosti i senke, kolorita kao i likovna dramatika. To nas jako podseca na barokno slikarstvo. Otuda ova veza.
Natalija Miladinović
WM: Jovana, kroz fotografije želiš da se povežeš sa slikarstvom. Šta je zajedničko fotografiji i slikarstvu, iz tvog ugla? U čemu više uživaš?
JOVANA: Slikarstvo i fotografija su mediji koji ti daju slobodu izražavanja percipiranja tvoje stvarnosti koji u toku kreiranja mogu da te odvedu u totalno novu dimenziju tvog stvaralaštva i otkrivaš dublje svoje izraze likovnosti. Ne postoji jasna razlika ličnih doživljaja u stvaranju kroz ta dva umetnička pravca, samim tim ne bih mogla da se odlučim za bolji osećaj, proces stvaranja u interakciji modela, boje i fotografije je jednak stvaralačkom zanosu slikara.
WM: Tvoje fotografije prikazuju čistu emociju i lični doživljaj. Šta jednu fotografiju čini doborm? Koji momenat najviše voliš da “uhvatiš”?
J: Da bi fotografija bila ta koju želim da izložim, bitno mi je da se prenese emocija koja se desi u procesu stvaranja. Taj osećaj kada se model koji je oslikan totalno prepusti i doživi boje, oseti se snažno i samouvereno, što daje na značaju (pored ostalih bitnih elemenata kao sto su svetlo, kompozicija, atmosfera).
Kompleksnost celog procesa deluje kao lakoća igre, a iza toga stoje jaki naboji i emotivno ogoljavanje.
Jovana Jarebica – Planeta
