Kada su četiri klinca, sedeći ispred prodavnice alternativne odeće u centru Londona, odlučila da instrumetima ukradenim sa Bouvijevog koncerta daju neku svrhu, niko nije ni sanjao da će četrdeset godina kasnije neki potpuno novi klinci i dalje mahati glavom uz pesme nastale kao eksperiment inače muzički potpuno neobrazovanih protuva sa londonskih ulica. Bilo kako bilo, pank je bio rođen. Prvo u Engleskoj, zatim Americi, a kasnije i u celom svetu. Pank je postao više od muzike, više od pokreta ili načina oblačenja ili, ako ćete baš sociološki, više od sigurnosti koju daje pripadanje nekoj društvenoj grupi. Pank je bio odgovor i rešenje svima kojima nije bilo jasno šta se trenutno dešava sa Engleskom, planetom, muzikom, kulturom. Svima koji nisu trpeli inerciju mase, koji su negde u sebi znali da su drugačiji, a nisu znali kako sa tim da žive. No, nećemo da odemo predaleko sa pojanjem. Pistolsi su bili dovoljno odvažni da krenu, a lavina je samo čekala da neko dovoljno glasno vikne. Ekonomsko stanje, kriza socijalne države, nezadovoljstvo mladih, zbunjenih ljudi, koji jednostavno nisu mogli da vide sebe kao deo društva u koje se Engleska pretvorila, bili su plodno tlo da jedan takav pokret nastane. Nemaš para, novu odeću, muka ti je od nalickanih pop rock momaka, koji se pretvaraju da su opaki momci, a pritom ne vidiš sebe kao budućeg pekara, lekara, policajca, jednom rečju normalnog građanina? Nemoj da brineš, ti si panker, samo to nisi znao i konačno je došlo vreme da uživaš u tome. Upravo ta kontra, taj srednji prst svemu što je sveto, pravilno, uobičajeno, leži u osnovi panka. Na to dodajte proste rifove, tekstove o anarhiji, nepoštovanju bilo kakvog autoriteta, apsolutnu slobodu, brzi ritam, sirovu energiju i eto vam ga, pank, in all it’s glory.
Ali, uvek ima ono ali… Jeste, sve to vrlo lepo zvuči. Mladi bez budućnosti koji pronalaze način da pronađu sebe, i sav taj haos u kojem osećaju da se nalaze uspevaju da pretvore u nešto svoje, nešto nenametnuto. Ideja je odlična, tlo je plodno, svi su dobrodošli, pank polako postaje popularan. Pistolsi su zihernadlama pokušavali da sačuvaju ono malo što je ostalo od njihovih pantalona, a sada su one zaštitni trejdmark panka. Svi moraju da ih imaju, grupa kreira svoja pravila. Višus je jednom prilikom rekao da je pank umro onog dana kada su se na svirci pojavila dva tipa sa istim fazonom. Sve ostalo je istorija, istorija panka. Iz Engleske, pank dolazi do Amerike. Njujorški klub CBGB’s postaje kultno mesto okupljanja pankera i legendarnih svirki. Pokret dobija svoj oblik, stil se može jasno definisati, pank se širi u nedogled. Kapitalizam je nanjušio da i na panku može da se zaradi. Dovoljno je in, ljudi žele još. Velike diskografske kuće mešaju svoje prste u celu priču, pank postaje moda, ideja…umire? Ramonsi, Iggy Pop poslednji su pank izvođači sa sopstvenim stilom i zbog toga su na zavidnom položaju u istoriji panka. Mic po mic, pank postaje šablon, samo još jedan žanr u muzici. Slavno doba polako prestaje. No, tu se ne završava naša priča. Istina, pank postaje široko rasprostranjen, vizija o andregraund pokretu koji je propagirao potpunu slobodu, slobodu od društva i njegovih stega nije više ostvariva. Komercijalizacija je učinila svoje. Različitost se veštački proizvodi i postaje još jedan trend, ali energija i uticaj ostaju. Pank se meša sa drugim stilovima muzike. Neki vode do oi panka, neki do pank roka ili hardkora panka, no još uvek se bez imalo problema može osetiti taj no-future-in your-face momenat sa početka. Još uvek je to dobri stari pank.
Danas više i ne možeš precizno definisati sve vrste panka. Green Day je postao čedo MTV-ja, peva balade nesigurnim šesnaestogodišnjim devojčicama. Članovi Ramones-a, svako za sebe, pokušavaju da uzmu koji dinar na staro ime, a majice sa logoom Sex Pistolsa prodaju se kao deo kolekcije velikih robnih marki i verovatno ih nose računovođe dok spavaju. Dolazimo do pitanja da li je pank mrtav? Primoran sam da na to pitanje odgovorim pitanjem, a koji pank? Pokušajmo da u duhu panka ne budemo uštogljeni matorci ili možda bolje pank elitisti i shvatimo da svaka era u muzici, civilizaciji ima svoje zašto i zato. Budimo realni, pank kao pokret ili kultura sastavljena od nebrojeno različitosti, ne može da postoji van kruga od dvadeset otkačenih tinejdžera. Jeste, komercijalizacijom panka nestala je većina vrednosti sa početka, ali šta da se tu radi? Vreme ide dalje, možda se eventualno vrti u krug, a pank nam uvek ostaje kao izlaz, mogućnost. Ideja o probijanju granica i udaranju kontre uvek će živeti možda i u svakom od nas. Dokle god postoji klinaca koji žele da štrče ili bi prosto malo da ih lepobrenovski boli uvo za sve ili su možda trenutno besni na svoje roditelje jer ih ne puštaju napolje posle ponoći, pank ima povoljnu klimu da preživi.
____________________________________________________________________________________________
Jovan Nedeljkov za sebe kaže – Izvinite ako sam previše besan.
