“Sipajte mi noćas u čašu Balaševića. Nek’ budem pijana od reči samo, nek’ mi kroz vene poteku istine koje je zakopao, i možda priča o Vasi Ladačkom. Dospite mi koji stih, da od trezvenosti budem pijana, da me nose mrtvu lakše kad popijem sve što nisam znala. I, ispiću sve do poslednjeg slova, k’o birtiju boem, a što ne bih pila kad već nisam s onim koga volem”.
Sonja, 08.07.13
Ostaće jedna pomodrela hartija puna besmisla za onog ko je slučajno čuva. Jedno neuspelo “odlazim iz života”, zabeleženo u noći sukoba dva datuma. I nisu se onda jedino 7. i 8. Juni potukli u želji da opstanu; pretučen je bio na smrt i jedan već krvavi san – san koji se jedino može odsanjati u dvoje kako, zar ne, ne bi krvav i nemoćan poželeo da se ostvari. A takvi se snovi ne ostvaruju.
Svetla grada su se gasila u njenim grudima. Žar sprženih svetiljki klizio je niz utrobu. U predelu pupka osećala je ljutu bol. Svi njihovi koraci, a prošlost zna koliko ih je samo bilo, ponovo su gazili po njenoj unutrašnjosti. Da li su bili teži ili lakši od onog dana kada je ovlaš motala ruku po, sada već pomodreloj, hartiji?
U čemu je to težina sećanja? Da li su teža ona sveža ili su najteža ona kojih se ne možemo odreći? Gde počinje bol uopšte? Da li je to posledica svakodnevice koja nam je prijala i koja se više ne može ponavljati, ili je bol tuga nad onim što ne možemo da ostvarimo? U oba slučaja gubimo. Bol oslikava naš krhki prag tolerancije podnošljivosti. Bol počinje kada ne možemo više da izdržimo i završava se kada izdržimo.
Ponovo Sonja. Sonja je preživela. Noćas u njoj sagorevaju svetiljke grada. Guta usijane zasenjene uspomene. Grlo joj je suvo. U očima joj pluta jedna suza. Osušiće se i pre ne’ što kane. Sonja ne plače. Kada to plačemo?
Sonja je preživela nečoveka, koga je ipak volela. U želji da ostane čist, umesto svoje, podigao je Sonjinu ruku na nju samu. Sonja je naizgled čista. Još jednom, naizgled. Njena uloga u toj ljubavi je nalik purpurne mrlje na licu sunca.
I ta noć što će sebe jutrom tmine osloboditi, i to jutro koje će Sonju ostaviti crnjom nego juče, napajaju budućnost jednim i ne toliko jedinstvenim pitanjem: “Ko je kriv?”.
Ko te lažima uspavljuje budi se srećan, a ti sam
Svideće ti se i ovaj blog – Čovek je gladan ljudske krvi
Niko ne želi niti voli da bude kriv. Iz nedostatka želje i ljubavi, više i niko nije kriv kada sagleda sebe. Biti kriv je sramota. Nismo predodređeni da odgovaramo za svoje postupke niti smo učeni da potražimo krivca u sebi. I drugi su krivi. U zdravlje!
Prinela je čašu usnama. Lagani pokret ukrug rukom; odzvonio je led u čaši. Sama, bez čoveka kome je posvetila sebe, u tišini piskavih uvreda, niža od istina koje su nabujale odjednom, Sonja je krivca tražila u sebi. I sve se odvilo po čuvenom pravilu: akcija, reakcija.
Nije htela da baš iz te priče izvuče životnu lekciju. Ali, bilo je tako. Učila se na čoveku koga nije nikada htela da izgubi, a izgubila ga je baš zato što je učila. Unazad je mogla samo u sećanjima da se vrati. A da može protiv zakona vremena, da može da vrati jednu letnju noć koju je obasjavala ona kada ga je prvi put srela, danas se ne bi svetla gasila u njoj. Da može… bila bi ponosnija, ne bi dozvolila da njena prekomerna ljubav ubije istu. Da može natrag ja ne bih imala o njoj šta da vam kažem. Možda bi tek usput napisala da je njen Mici na njenom ramenu zaspao i da sve obećava kako će se ista slika ponavljati dok im kose ne pobele.
A, ovako, mogu samo da napišem kako Sonja ima jedan prebijen na smrt san, kako ga mrtvog za ruku vodi niz ugašene sveće, mirisom zgasnutog voska odgaja i da ga sa sobom vucara gde god da se kreće.
Mici, kriva je Sonja i to te čini nečovekom. Mici, kriv si ti, a to Sonju čini bolesnom.
Izvori fotografija: larahatesme.blogspot.fr
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
