Uistinu, nas milenijalce u (kako ljudi kažu) “najboljim godinama” – zadesilo je najteže vreme. Mislili smo da je najgore prošlo davnih devedesetih kada smo bili deca, ali onda je došla 2020. godina i apsolutno poremetila sve naše životne planove. Mnogi mladi ljudi bili su potpuno nespremni na ovu globalnu promenu stvari, i svi smo kolektivno osetili paniku, strah, gubitak kontrole i osećaj nemoći koji nas je paralisao. Kako bismo uspeli da na neki način “preživimo”, i pronađemo sebe iznova u ovim novim okolnostima, okrenuli smo se svom unutrašnjem biću sa čuvenim #samonežnopremasebi. Počeli smo sve češće sebi da ugađamo, da uzimamo vreme za popodnevne dremke, da čašćavamo sebe malim zadovoljstvima koja smo ranije izbegavali… jednostavno, povlađivali smo svojim potrebama i svojim željama. Naravno, to je sasvim u redu i preko je potrebno, ali – potrebno je imati i granicu, jer briga o sebi nije uvek isto što i ugađanje.
Kada brinemo o sebi, mi zapravo slušamo svoje unutrašnje biće i nalazimo načine da se ono oseća sigurno i spokojno. To ponekad može uključivati i neko čašćavanje koje nije u opštem smislu dobro po nas – kao što je odlazak u McDonald’s sa drugaricom u jedanaest sati uveče ili kupovina torbe za koju nismo baš imale novca, ali suština brige o sebi uopšte nije u tome. Kada zaista brinemo o svojim potrebama i željama, mi zapravo prvenstveno treba da preistpitamo sebe, iskreno, i razumemo šta je ono što nam nedostaje. Kada razumemo da nam nedostaje da se osećamo lepima – znaćemo da nam neće zaista u tome pomoći još jedan set senki za oči, već razgovor sa bliskom osobom koja nas vidi drugačije nego što mi sami sebe vidimo, i koja će nam dati različitu perspektivu u ovoj situaciji. Kada shvatimo da nam je potrebno da se osećamo sigurno i stabilno, možda nećemo pohrliti u taj prvi odnos koji nam se površno nudi, nego ćemo imati strpljenja i samokontrole da sačekamo ono što je bolje po nas, i što zapravo zaslužujemo. Nekad je briga o sebi i ne uzeti odmah nešto što misliš da silno želiš.
