Sticanje otpornosti na osećanje srama i krivice, tiče se biranja ispravne taktike suočavanja sa realno teškim, napetim i bolnim situacijama.
Kada nas nešto slomi, osećamo se poraženo i povređeno, obično tonemo u sebe, stidimo se sebe i blokiramo svoj mozak za učenje, razvoj i promenu. To je verovatno svačija trenutna reakcija na neki poražavajući događaj, ali ako ostanemo zaglavljeni u njoj, razvićemo toksična osećanja i nećemo ništa naučiti iz takve situacije. Potrebno je da se pomaknemo iz te pozicije stida i krivice i da primenimo strategiju suočavanja u cilju izgradnje sebe. Obično radimo na svom samopoštovanju, nastojeći da se osećamo bolje. Ali samopoštovanje je često neefikasno, kao i osećanje srama. Lako je zadržati samopoštovanje kada je sve dobro, kad nam sve ide i nemamo probleme i prepreke. ali kada smo pogrešili ili se dogodilo nešto loše, samopoštovanje nas napušta – potrebno mu je osećanje pobede i uspeha, da bi se u njemu ogledalo i dokazivalo.
Ono što tretman pažnjom i nežnošću radi, ne tiče se samopoštovanja, nego samonežnosti, samoljubavi, kojoj nije potrebno da budemo dobri i uspešni, da bismo vrednovali sebe. Vredni smo, bez obzira na sve. To je ono što zaista gradi otpornost – osećanje da sebe prihvatamo i vrednujemo, bez obzira na to šta nam se desilo, ili šta smo uradili.
Stid i krivica nas čine sopstvenim najvećim neprijateljem, dok nas nežnost i prihvatanje sebe čine sopstvenim saveznikom.
Da bismo u tome uspeli, potrebno je da budemo ranjivi, ljubazni, saosećajni – a to je naročito teško muškarcima, za koje je u našoj kulturi osećajnost slabost i zato je njima potrebna najveća hrabrost da priznaju svoju bol, strah i greške.
Pre svega, moramo naučiti da se suočavamo sa onim što se dešava, prestati da potiskujemo. Ponekad uradimo nešto pogrešno i to nam je toliko neprijatno i bolno, da odbacujemo i potiskujemo svaku pomisao na to. Prihvatanje sebe zahteva da se suočimo sa svojom greškom i da kažemo sebi da je strašno to što smo uradili i da više ne želimo to da radimo. Pošto smo uvideli svoju grešku, imenovali je, a da se ne identifikujemo sa njom (nismo okrivili sebe, već smo rešili da to više ne ponavljamo), treba svojim osećanjima da pristupimo dobrodušno i ljubazno. Da oprostimo sebi. To neće ići lako. Ne možemo samo rešiti da budemo ljubazniji prema sebi i da prestanemo sebe da osuđujemo, moramo lagano da otkrivamo samoosećajnost, da prođemo svojim mračnim mentalnim bespućima i otkrijemo svoju dobrotu, dostojanstvo i svrhu, da bismo oslobodili i angažovali svoje resurse za rast i razvoj, poručuje doktor Shapiro.
Kolaži: Nina Milović
Brankica Milošević
