I tako, dok smo nekad provodili sate u inspirativnim i dubokim razgovorima, sad gotovo da nemamo više šta da kažemo jedno drugom. Razmenjujemo neke površne informacije, nema intelektualne stimulacije, razgovor je jednostavno dosadan i površan. Kad počnemo da se dosađujemo u društvu bliske osobe, često osećamo krivicu – da li to znači da je više ne volimo, da nismo istrajni, da smo je izdali? Ali, osećanja su verovatno i dalje prisutna – možeš nekog da voliš i da brineš o njemu, ali da osećaš da te odnos sa njim sputava i ometa te u tvojim stremljenjima i načinu života. Voliš ga, ali si ga prevazišla.
Pronalaziš razloge da izbegneš da se vidiš sa tom osobom i svesna si toga. Ne želiš da uvrediš i povrediš blisku osobu, ali više ne osećaš da ti je bliska i njeno prisustvo te opterećuje. Osećaš olakšanje kad uspeš da eskiviraš viđanje, a kad ne uspeš, onda ti je dosadno i postaneš umorna i pospana pre vremena. I zbog toga se loše osećaš.
Osećaš da su se vaše realnosti odvojile i da svako od vas živi u svom svetu, koji je onom drugom nezanimljiv, naporan, dosadan, neprihvatljiv. Više nije dovoljno da svako od vas malo iskorači iz svog sveta i da se sretnete na pragu, jer vas ništa vitalno ne povezuje – nema zajedničkih vrednosti i ciljeva, nema ni iskrene podrške za ono što svako od vas želi da radi i čime se bavi. Ne delite više ni uspehe, ni poraze, ni radosti, ni tuge. Stanje udaljenosti sa osobom sa kojom si bila bliska, koje je nastalo zato što si je nadrasla, prevazišla i moraš dalje, nepodnošljivo je tužno. Ti ne možeš da stojiš u mestu i traćiš svoj život, druga osoba ne može da se pokrene i krene za tobom. Svako mora svojim putem i na svoj način i ta odluka je tvoja, jer si svesnija i jer je to samo jedno od iskušenja rasta i razvoja – preuzeti odgovornost i doneti tešku odluku.
Izvor fotografija: instagram.com/shtanskaya_photo/
Brankica Milošević
