U ljudskom iskustvu ima mnogo problema koji nadilaze našu moć da se sa njima izborimo. U iskustvu same žene, koja je navikla da se nosi sa svim mogućim problemima i da traži pomoć samo kad shvati da zaista nikako ne može sama da reši situaciju u kojoj se našla, ima još više takvih problema. Ponekad ti problemi nadilaze našu sposobnost za snalaženje u nepoznatim situacijama, a ponekad našu emotivnu snagu i stabilnost.
Koliko puta ste nosili neki teret sami, dok niste pomislili “pući ću, ne mogu više”? A kad dođe taj trenutak, tada stvarno ne možete više ni dva minuta da izdržite toliko opterećeni, jer ćete zaista pući, nasrnuli ste na svoje granice i one ne mogu još malo da se pomere i tu je kraj. Doveli ste sebe dotle da ste prinuđeni da potražite pomoć. I kad morate, onda i možete. Zovete, vapite, tražite i oni kojima se obraćate obično vam izlaze u susret i pomažu i pri tom imaju samo jedno pitanje: “Pobogu, ženo, šta si čekala do sad, što me nisi ranije zvala?”
I koliko puta ste i sami uvideli da je to pitanje potpuno na mestu i sami sebi ga nemo ponovili i pitali se zašto vam je bilo toliko teško da potražite pomoć, dok problem nije eskalirao, dok ste još mogli da predupredite posledice i da ne dovedete sebe pred nervni slom?
