Zašto je samoj ženi tako teško da se nekome obrati za pomoć?
U zajednici sa drugim odraslim ljudima, sa partnerom, roditeljima, bliskom rodbinom ili odraslom decom, svi se jedni drugima obraćaju za pomoć, savet, konsultacije, spontano i bez nekog opterećenja, jer su tako navikli, to je normalan način funkcionisanja u zajednici. Između ostalog, deljenje tereta i izlaženje na kraj sa životnim izazovima, jeste i smisao života u zajednici.
Sama žena funkcioniše drugačije. Ona nema kome da se spontano obrati i podeli svoja strahovanja i probleme i normalno joj je da se oslanja sama na sebe i da svaki problem prvo pokuša da reši sama – od slavine koja curi, preko zdravstvenih, psiholoških i emotivnih problema, do raznih pravnih i organizacionih komplikacija. Neko pored nje bi primetio da nešto nije u redu, ili bi od početka bio upućen i uključen u problematiku, samom prirodom zajedništva, deljenja egzistencije i prisnosti koju zajednički život nameće i gde niko i ne može da sakrije svoje probleme, ni kad bi hteo.
