Uniforme su nastale 1693. godine kada je kralj Švedske Karl XI objavio zakonik o zvaničnom odevanju i obuvanju nove vojske. Pre toga, vojnici su nosili narodne nošnje, oklope ili svakodnevnu odeću. Vrhunac jednoobraznosti do 17. veka bili su detalji kao što su crvene tunike rimskih legionara, crveni krst na beloj tabardi templarskih vitezova, značke turskih janičara, nošnja mađarskih husara.
Oficiri su poslednji prihvatili uniforme. Jednoobrazno odevanje priličilo je nižim slojevima, a na vojnike se gledalo kao na livrejisane sluge. S obzirom na to da su dolazili iz plemićkog staleža, oficiri su se odevali u to što se inače nosilo na dvorovima. Tek postepeno počeli su da naručuju odeću koja se po boji poklapala sa odećom jedinice kojom su zapovedali. Od 1768. za oficire britanske vojske obavezne su epolete, a ubrzo su prihvatili uniforme koje su se od pučkih razlikovale po bogatsvu detalja, skupocenim materijalima i elegantnom kroju. Tek od 19. veka dobijamo oficira – džentlmena, zanosnog u blještavoj uniformi. Tada je neophodnost bogate odore postala prepreka kojom se siromašni, a nadareni oficiri razlikuju od istinskih plemića; onaj ko nije mogao da priušti prikladnu uniformu, nije pozivan na balove, niti je mogao zapovedati vojskom. Kakav snažan primer moći koju moda može da ima!
Prelivanje mode iz vojske u svakodnevicu, bio je sporadičan sve do Prvog svetskog rata. Kad se uniforma odvojila od narodne nošnje i postala zasebna odora, prilično dugo se razvijala na obodu modnih dešavanja. Bilo je nezamislivo da u modu uđe odeća koja je poistovećivana sa najnižim slojevima, kriminalcima, sirotinjom i vojnicima (koji su često bili i sirotinja i kriminalci). Tek poneki detalj bi se prelio iz vojske u modu viših slojeva, a gotovo po pravilu uticaj bi bio jak i rasprostranjen. Najbolji primer jeste – kravata.
Kravata je nastala oko 1630. godine. Hrvatski plaćenici u službi kralja Luja XIII nosili su marame živih boja, vezane oko vrata. Portret Ivana Gundulića, hrvatskog pesnika iz epohe baroka, prva je poznata slika gospodina s kravatom. Njegova verzija bila je gospodska, bele boje od štirkanog lana, dok su vojničke bile uglavnom crvene, od grubog tkanja. Kravata je služila kao maramica, čuvala je košulju od prljanja, te odvlačila pažnju sa umrljane odeće. Uprkos tome, hrvatsko šalče zapalilo je Pariz i preko noći ušlo u modu, te je i dobilo ime croat ili a la Croate (hrvatska marama ili jednostavno, “po hrvatski”). Iskrivljenjem izgovora nastala je cravat ili cravate, reč koju danas ceo svet koristi. Kravatu je u Englesku preneo Čarls II, 1660. godine. Nastala je pomama za novim načinima vezivanja, pa je oko 1818. godine zabeleženo više od petnaest različitih čvorova za kravatu. Od 17. do 19. veka kravata je postala ono što jeste i danas, tanko isečena tkanina kojom muškarci pokušavaju da se zadave, a žene da budu muževnije.
Negde posle Napoleonovih ratova počelo je opadanje najšarenijeg razdoblja vojne mode. Drečave, nakićene odore postaju sve tamnije, a uniforme ujednačene, kako se svaka država odlučivala za jednu ili dve vrste praktičnih boja. Tako su nastale tamnozelena koju će Rusi koristiti do danas, kaki-boja Britanaca, nemačka siva uniforma i francuska plava. Do početka Prvog svetskog rata, gotovo sve vojske usvojile su jednoobrazne boje koje će se veoma dugo zadržati u upotrebi. Premda je društvena elita uvek zauzimala visoke položaje u vojsci, oficiri su sve češće biti školovan kadar iz svih slojeva stanovništva. Poštovanje je promenilo smer, pa su oficiri počeli da budu cenjeni u društvu – zato što su pripadnici vojske, a ne zato što su plemići. Istovremeno, vojska je tražila praktičnu odeću koja će moći da se proizvede u velikim količinama, koja se neće mnogo habati i koja će biti u službi vojnika.
Upravo zbog masovne proizvodnje i kvalitetnih praktičnih rešenja, od Prvog svetskog rata počinje ozbiljno prelivanje vojne mode u civilnu. Tako su lake kabanice krupnih dugmadi, vezane kaišem postale veoma popularne, po uzoru na kišne kapute koje su vojnici koristili u rovovima. Mornaričke uniforme su prve prešle u građansku modu. Pamtimo fotografije naših baka i deka, dečice u imitacijama mornaričkih bluza, prugastih maijca, s belim kapicama. Drugi svetski rat je bio još izdašniji po modi koja se prelila iz vojske. U Prvom ratu žensko učešće bilo je sporadično, tek u Drugom svetskom žene se pridružuju armijama u većim formacijama. Praktičnost je skratila suknje do tik ispod kolena, što je kasnije otvorilo put za miniće. Oskudica koja je pratila posleratne godine nagnanala je civile da koriste vojnu opremu, a duh preživljavanja i obnove, duh praktičnosti nadahnuo je niz promena. Ženska svakodnevna odeća počela je da liči na mušku, a tek su opake pedesete i šezdesete pokušale da odagnaju pragmatizam i vojničku modu. Mnogo pre “vijetnamke”, narod je ludeo za “ajzenhauerkom”, skraćenom jaknicom dugačkih rukava.
Paradoksalno, ali zvoncare koje su bile važne hipicima, nastale su kao mornaričke pantalone još u devetnaestom veku. Nije sasvim poznato zašto su mornari usvojili ovaj kroj, jer teorije koje pokušavaju da objasne još nisu dovoljno potkrepljene dokazima. Tek, ni šareniš hipika nije mogao da se odupre sveopštoj militarizaciji društva, te prirodnom uticaju vojske na modu. Kampovanje je postalo veoma popularno, a kako je vojska najveća kamperska organizacija na svetu, počela je da se koristi oprema i odeća po uzoru na vojničku. Pojavile su se i prodavnice voje opreme (“armi šopovi”), a onda su krojevi nadahnuti uniformama prešli i u visoku modu. Maskirne pantalone postale su deo urbanog stila, a gotovo svake druge godine najveće modne kuće izbacuju linije koje imitiraju delove vojničkih uniformi. Čak su i one smešne naramenice osamdesetih nastale iz posleratnog imperativa da odeća bude oštrih linija i zategnuta poput oficirskih mundira. Trend recikliranja mode vratio je nakratko pilotske jakne (“fajerke”), pa je danas teško jasno razdvojiti prelivanja vojne oprme u modu i obratno.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
