Još od vremena kada se “razmena dobara”, kako se to udžbenički kaže, vršila u naturi, komad za komad – bio je to određeni način kupovine. Potreba za posedovanjem koja se u brojnim varijetetima kreće od zadovoljavanja osnovnog i neophodnog do megalomanskog i opsesivnog, stara je skoro koliko i čovek. Ali, nije uvek uživala isti tretman.
Naime, počev od druge polovine XX veka, sve do danas, kupovina od one osnovne definicije – zadovoljenje ljudskih potreba – postaje fenomen. Ne samo fenomen, kupovina najčešće u formi trendi pozajmljenice – šoping (engl. shopping) ulazi i u literaturu, doduše laku i populističku, postaje neizostavna i naravno, omiljena aktivnost – ozbiljnija od običnog hobija ili puke zabave za svakog ko želi da odgovori diktatima savremenog životnog stila nadajući oblikovanju nekakve forme (sve samo ne ličnog) identiteta. Otuda tako mnogo histerije, brzine, besa, namrštenih i frustriranih lica prilikom bavljenja nečim što bi trebalo da pričinjava zadovoljstvo i radost. A da pritom sva ta negativnost nema veze sa ograničenjima budžeta, već sa nečim sasvim drugim – šta, koliko, kako mi stoji, ima li broja, želim baš to a ako nema nema ni mene… Nekada su samo deca vukla roditelje ili tetku iz inostranstva za rukav plačnim glasom mumlajući “Kupi mi, kupi miiiiiiiiiiii”… Čini se da baš takav glas, kao neki sitni unutrašnji monolog, odjekuje u glavama odraslih.
Kupoholičari ili šopingholičari su možda poslednja neformalna zajednica koja se razume bez obzira na jezičke, kulturološke i druge barijere. Spaja ih ista opsesija, koja se bez mnogo ustezanja može nazvati još jednim čedom globalizacije. Jurcanje šoping molovima, krstarenje kineskim pijacama, kupovina u Herodsu ili Ralf Lorenu začinjena mehurima najskupljeg šampanjca – odraz je iste strasti, ali različitih modela ostvarenja. Zavisi od toga koliko je koji kupoholičar/ka imao sreće u životu. Jer, ne kaže se uzalud – prema svecu i tropar.
Zašto su mravi bolji od ljudi?
Psihološki gledano, high i low life dele iste sklonosti, robuju identičnim klišeima i trče istu trku. A tržni centar – taj evoluirani supermarket ideja, etiketa, brzih i lakih koncepata za podjednako brzo i lako, dakle nikakvo samoostvarenje – zapravo je savremena Vavilonska kula koja za razliku od one izvorne, biblijske, ne postavlja nijednu barijeru svima koji je grade i održavaju. Kao što je napomenuto, žrtve ove nove identitetske odrednice šopingholičar, koja neodoljivo podseća na druge vrlo popularne i za ovu neraskidivo vezane etikete – metroseksualizam, hipsterizam, fenseraj – razumeju se bez obzira na kojoj tački planete provlače kartice ili broje keš. Kao, recimo, gojazni ili vegani, hipohondri ili rokeri. Krofna je krofna kako god se zvala, strah od bolesti takođe, diskografiju Doors-a da ne pominjemo. S tim što nisu sve ove “zajednice” povezane strašću ili opsesijom istog kvaliteta.
Ova tema je posebno interesantna u pretprazničko vreme kada tržni centri, ili čak četvrti u svetskim metropolama, zaista liče na mravinjake. Opet, mravi za razliku od ljudi koji su u ovom “sportu” podjednako vredni, nikada ne boluju od groznice, a kupoholičarska groznica, sada već konastantna bez obzira na povod, za novogodišnje i božićne praznike dostiže svoj zenit. A tu se dotičemo poslednje teme u ovom kratkom osvrtu. Da li je jurnjava za poklonima i darovima u ovo vreme koje, između ostalog, jeste poznato kao “vreme darivanja”, uopšte ima veze sa svojim izvorištem – starim, u mnogim kulturama ukorenjenim običajem? Drugačije rečeno – da li “dar” i dalje figurira kao izraz naklonosti, uvažavanja i emocija ili postaje reprezent samog darivaoca, još jedan “znak” na osnovu kojeg se onaj koji poklanja može i mora “čitati” na određeni (željeni) način. U prevodu – ego u blistavoj ambalaži.
Mravi su mnogo racionalniji. Njihovo skupljanje i dovlačenje ima isti, zapravo skoro isti smisao kao i naša kupovina. Ali, u njihovoj besprekornoj organizaciji i “timskom radu” jasno je da nema nikakve groznice, opsesivnosti, ludila. Kada se uhvate za isti komad guraju ga u istom pravcu, nema otimačine kao kada se kupoholičarke, a sve češće i kupoholičari, dohvate za istu haljinu ili kravatu.
Za ovu Novu godinu obradujte one koje volite, ali birajući ono što ćete im staviti pod jelku ili jastuk, mislite samo na njih.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
