U Srbiji se za vreme 19. veka osetio veliki uticaj Evrope u varoškom odevanju. Tridesetih godina su prve promene zabeležene u Beogradu i Kragujevcu, a kasnije i u drugim oslobođenim gradovima. Do tada su se strogo poštovala pravila oblačenja koja je propisivala Turska carevina. Srbija je najveću transformaciju u kulturi odevanja doživela baš tada, kada je polako krenula da se, iz turskog pašaluka, malo po malo pretvara u evropsku državu.
Muška varoška nošnja se na početku 19. veka sastojala od čojane kape – fesa, košulje koja se šila od domaćeg platna, anterije (kod muškaraca vezeni prsluk sa rukavima do članaka), svilenog pojasa, gunja (kaput od životinjskog krzna, uglavnom ovčijeg), čakšira, vunenih čarapa, tozluka (danas su to „grejači“ za noge) i jemenija (vrsta plitke obuće, poput papuča u boji). Svi navedeni odevni predmet su bili izrađeni od skupocenih materijala, većina od čoje, i bili su ukrašeni gajtanima i trakama.
Kasnije, sredinom 19. veka, menja se boja muškog odela, nogavice na pantalonama se šire i one dobijaju današnju, uobičajenu širinu. Takođe se menja i dezen pantalona, iz jednobojnih i prugastih prelaze u karirane.
Sedamdesetih godina, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket – sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere. Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine. Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem.
Za svečane prilike nosi se crno odelo, obavezan je cilindar, polucilindar ili mekani šešir. U modu ulaze cipele sa potpeticom. Da bi se pokazao materijalni i društveni status vlasnika novog odela iz Beča, Pariza ili Pešte, obavezan je sat sa srebrnim lancem, duvankesa, kožna kesa za novac, čibuk (preteča lule za duvan) ili nešto drugo.
Iako je bilo pokušaja da se samo pomoću muškog odela stvori nacionalni kostim, odeća varošanki je postepenim kombinovanjem orijentalnih i evropskih odevnih predmeta uspela da se nametne kao srpska nošnja. Ženski kostim koji se najduže održao tokom 19. veka činili su košulja, fistan (duga haljina sa srcolikim izrezom oko vrata), libade (jelek/prsluk sa dugim, širokim rukavima), bajader (svileni široki pojas), fes (kapa od čoje) sa barešom (traka od somota ukrašavana bisernom granom ili prstenom – kao oznaka bračnog statusa žene) ili tepeluk (mala ženska kapa).
U pojedinim krajevima, kao i u Beogradu i Kragujevcu, žene su već tridesetih godina počele da odbacuju orijentalne elemente poput šalvara i marama, dok u nekim krajevima Srbije ostaju prisutni do kraja veka.
Šezdesetih godina, na žensku modu utiču stilovi iz Evrope i, samim tim, u modu ulaze krinoline, a malo kasnije i turniri. Krinolina je široka suknja rastegnuta obručem od žice u obliku zvona, dok je turnir malo i elastično jastuče koje su žene stavljale pozadi ispod suknje. Uz ovakvu suknju i turnir, gornji deo je obavezno bio uz telo, sa uzanim rukavima. O krinolinama smo već pisali, više možete pročitati ovde.
Upotreba ove odevne kombinacije dovela je do toga da se fistan povuče u potpunosti iz ženske toalete. Libade i tepeluk su ostali prisutni do kraja veka, uz male izmene, uglavnom u dezenima i materijalu. Siromašniji slojevi društva su ostali verni nekim delovima nošnje, posebno u vreme verskih i državnih praznika.
Kao što je bio slučaj kod muškaraca, i žene su nekim detaljima izražavale društveni i materijalni položaj. Pored skupocenog nakita, žensku toaletu krasile su torbica, lepeza, šeširi, marame i suncobrani.
Sandro Čanak prezire ograničenost i glupost. Živi na tankoj liniji koja deli stvarnost od njegovih sanjarenja. Boluje od O.G.D.-a (Obsessive Gaga Disorder), obožava fotografiju, putovanja i cheesecake.
