Najpre “Žbun”, potom “Trafika” i sada “Persson”. Koliko se ovi romani međusobno razlikuju? Koliko si se ti promenio od prvih napisanih redova pa sve do ovih, za sada, poslednjih?
Pomislim ponekad naivno da sam se toliko promenio, da ono staro što sam bio, što sam pisao, uopšte više ne postoji, da je sasvim iščezlo, i onda primim šamarčinu tu neku takvu, snage zavisne od važnosti konkretne zablude, pa se vrtim na stolici u krug, ili nepomično sedim dugo, ili ispadnem iz stolice pa na podu ležim dok ne prihvatim sasvim i ponovo stare postulate koje sam hteo i mislio da sam uspeo da promenim. Hoću da kažem kako u pisanju, i vezano za pisanje, neke sisteme ne treba menjati, ne treba ih usavršavati, čak suprotno, treba ostati mlad u tom smislu, početnik, ne dozvoljavati spoljašnjem životu da dotakne i uprlja našu unutrašnjost. Sve ostalo su tehnikalije.
Imaš li uzore? Šta ti je najvažnije na tvom putu razvoja i napretka kao pisca?
Postoje neki pisci, neke ličnosti pre svega, kao po pravilu pokojne, koje su iza sebe ostavile nekakve raznorodne zapise, a uz njih možda još i muziku svoju ili film, ili nešto treće što bih mogao da konzumiram, pa se tako, s vremena na vreme, desi da upadnem u neki od njihovih života. Vidim ih, mislim o njima, čitam dnevnike i intervjue, počinjem da se ponašam u situacijama kao što pretpostavljam da bi oni činili i, naposletku, pišem u nekom sopstvenom tumačenju njihovog stila. To je pre uticaj, nego uzor, zapravo, ali te ličnosti su tako sjajne da nakon višemesečnog našeg dubokog druženja, nakon što iščili taj njihov uticaj, oni ostaju da sjaje nadamnom, u meni, kao uzori. Dokaz za ono: Najviše volim one koje najbolje poznajem.
Kako izgleda proces pisanja knjige, iz tvog ugla? Da li je to kontinuirani proces ili pišeš “iz delova”?
Nazvao bih to “kontinuirani proces u delovima”. Postavlja se pitanje šta je tačno kontinuitet u nekom radu, kao i šta još sve podrazumeva nastanak romana, na primer, pored samog čina pisanja olovkom po hartiji ili prstima po dirkama. Ne pišem svakog dana, daleko od toga, ali borim se za to, trpim i tešim se da će i ti neki romantični dani doći na red. (Možda ih, kad budu došli, onda baš više neću hteti, neću ih moći).
Da li ti se dešavalo da jednostavno nemaš inspiraciju za pisanje? Šta radiš u tim situacijama?
Inspiracije te neke zamišljene još uvek imam prgršt, ali mi snage raznog tipa ponekad nedostaje, i vremena, ovog standardnog. I tu nalazim neke čudne unutrašnje formule, pa kad uspem da pogodim razmeru, ili, zapravo, ta razmera uvek pogađa mene, nedostatak snage i vremena prosto prestaju da budu prepreka. Osećam se ludo tada, kao fotokopir mašina neka pomahnitala. (Osećam kako nadolazi, zadnjih nedelja, takav talas. Zamalo da se osušim.) Onda, kada crknem kao ta mašina mahnitošću preforsirana, dok sam još vruć, bacam viškove teksta pre nego što pomislim da možda i nisu toliko loši da bi bili zauvek odbačeni.
Koji je najbolji savet koji si dobio u vezi sa pisanjem, a koji i sam rado daješ mlađim kolegama?
Opusti se malo. Ne sećam se tačno ko mi je to prvi rekao, ali brižniji i potrebniji savet nikada nisam dobio. Potentno napinanje koje zna da šiklja iz mnogih redova, pismenih i govornih, guši autora u svakom smislu, autor postaje auto, koji guši nas ostale, drveće pada zbog njegovih tiraža, spisatelji pešaci čekaju na semaforu da on prođe, zauzima prostor na policama kao na trotoaru i, na kraju krajeva, zaista samo prevozi čitaoca od tačke A do tačke B, gde ga istovari istog kakvog ga je uzeo na početku čitanja, nezainteresovanog za bilo šta više od otupelog listanja stranica.
Fotografije: Jakov Simović
Ivana
