U bliskim odnosima ima mnogo situacija u kojima pravimo sitne ili krupne prekršaje i zbog kojih možemo da osećamo krivicu – ali radi se o tome da mi generalno jako loše izlazimo na kraj sa tim osećanjem i umemo da ostanemo zapetljani u krivici i da narušimo bliske odnose, zato što ne umemo da se izvinimo i iskupimo na pravi način. Loši smo u moljenju za oproštaj, izvinjavanju, pokazivanju koliko nam je žao i uveravanju da to nećemo učiniti ponovo. A svi se u bliskim odnosima povremeno nađemo u situaciji da smo učinili (svesno ili nesvesno) nešto što je povredilo drugu osobu i da nam je potreban oproštaj. Umesto toga, uspevamo jedino da dobijemo trajno osećanje krivice, čak i kad druga osoba želi da nam oprosti, a to znači da nismo na pravi način izrazili žaljenje, kajanje i to koliko se jedemo što smo nešto uradili.
U mnogim situacijama jednostavno ne umemo dovoljno jasno da izrazimo svoja osećanja, jer nam je ta tema suviše neprijatna i želimo što pre da je zatvorimo i zaboravimo i jer ne želimo pošteno da se suočimo sa svim svojim osećanjima vezanim za naš postupak. Jer to su oprečna i uznemirujuća osećanja, koja nas navode da se pitamo kakva smo mi to osoba i da se stvarno osećamo loše zbog sebe. Možda smo bili osvetoljubivi i namerno smo nekog povredili i uživali smo u svakom delu tog čina i sada uživamo u osećanju satisfakcije, u ubeđenju da je pravda zadovoljena, možda smo nekome priredili nešto neprijatno što već odavno zaslužuje, i sada trijumfujemo, dok smo nekim delom sebe svesni koliko je to nisko, plitko i besmisleno i onda se iskupljujemo osećanjem krivice, umesto da se iskupljujemo konkretno, nuđenjem neke satisfakcije osobi koju smo oštetili. Tada naše osećanje krivice ostaje nerazrešeno i nismo u stanju da oprostimo sebi – jednim delom sebe smo uvereni da uopšte i nemamo sebi šta da opraštamo, jer nismo učinili ništa loše, odnosno, ništa što druga osoba nije zaslužila – i ljuti smo na drugu osobu koja nikako da nam oprosti i ne shvatamo da ona možda ne može da nam oprosti baš zato što nismo iskreni i pošteni do kraja i što ne priznajemo sva svoja osećanja. Možda ne možemo ni da zamislimo da bi nam neko oprostio nakon takvog priznanja – da mu kažemo kako smatramo da je u redu da pati, jer je to zaslužio svojim ponašanjem i da smo mi zadovoljni zbog toga – ali to je zato što stvari u emotivnim odnosima nisu logične i ne možemo da pretpostavimo kakav učinak ima potpuna istina, dok je ne izložimo i dok sebe ne izložimo njenom dejstvu.
