Vredi pokušati, jer dok ne iznesemo sva svoja osećanja vezana za događaj zbog koga nas muči savest i za osobu sa kojom želimo da sačuvamo bliske odnose, nećemo napraviti nikakv pomak, ni sami sa sobom, ni u tom odnosu koji nam je važan. Moliti za oproštaj znači pre svega da nam je žao što smo nešto učinili (da to osećanje preovlađuje nad drugim osećanjima), ponudu da se iskupimo, da nadoknadimo, da popravimo šta se popraviti može i svest o tome da smo nekoga razočarali, da nismo ispunili njegova očekivanja, odnosno da smo prekršili ono što smo jedno drugom postavili kao zahtev i očekivanje u odnosu. Da smo krivi. To je dakle, pravo, stvarno osećanje krivice – pogrešili smo, užasno se osećamo zbog toga, nećemo ponovo i molimo za oproštaj.
Iz nekog razloga u realnim odnosima se taj jednostavni recept razrešavanja krivice (molbe za oproštaj) najređe sprovodi i praktikuje i potrebno je da budemo vrlo hrabri, da bismo ga primenili.
Ali, osoba koju smo povredili zaslužuje našu hrabrost, zaslužuje priliku da nam oprosti, ili da odluči da ne može, a mi svakako zaslužujemo da se rasteretimo osećanja krivice, tako što ćemo dati sve od sebe da se izvinimo i pokajemo.
Izvor fotografija: instagram.com/mood70s
Brankica Milošević
