Ono što je jako velika pobeda ove godina za LGBTQ zajednicu je svakako činjenica da je transrodnost skinuta sa liste mentalnih oboljenja, jer uostalom, transrodne osobe i nisu za psihijatriju!
Proces prilagođavanja pola je sam po sebi jako težak, naporan, a da ne spominjemo to koliko je teško objasniti kako se osećaš stručnim licima koja treba da ti pomognu, zato što većina njih, nažalost, nije spremna da trans ljudima pruži adekvatnu pomoć i svom poslu pristupi odgovorno i otvorenog uma.
Opšte je poznato da se u Srbiji pripadnici LGBTQ zajednice i dalje bore za jednakost i za normalne uslove života. Jedna od istaknutih aktivista je svakako jedna jedina – Sonja Sajzor.
Sa Sonjom smo razgovarali o tome kako izgleda proces tranzicije, a ono što je ona imala da nam kaže, nije baš lepo za pročitati ili čuti.
Sonja započinje priču izjavom da je najbizarnije od svega to koliko se stručna lica “iživljavaju” nad svojim pacijentima, umesto da im pomognu da održe svoje mentalno zdravlje netaknutim, jer nije nimalo lako biti trans osoba, ne samo u Srbiji, nego u bilo kom delu sveta. Jedina je razlika možda, to što te ovde kod nas, kad istakneš stručnom licu da želiš da razgovaraš o svom mentalnom zdravlju, sačeka rečenica: “Lepi ste, mladi ste, zgodni ste, nema potrebe da budete depresivini i anksiozni”, kao da to može da izleči apsolutno sve probleme koji nastaju u našim glavama, naglašava Sonja. Da se ne lažemo, svako ko misli da u 21. veku nema problem sa mentalnim zdravljem, naročito u uslovima za život koji nisu uvek sjajni – ima daleko veći problem ispred sebe nego što misli.
U koliko se bizarnih situacija nađu trans ljudi, govori i činjenica da su do skoro morali da uzimaju rodno neutralna imena kao što su na primer Vanja, Minja itd. kako se slučajno ne bi vređala tradicija, nastavlja Sonja. Testiranja koja su blago rečena banalna, kreću obično od testova inteligencije koji su na nivou prvog razreda osnovne škole, preko pitanja lične prirode u kontekstu koju si boju odeće nosila kao dete, da li si patila od neke alergije, čime se bave tvoji roditelji itd. priča ona i dodaje: “Apsolutno ostajete goli pred licima zdravstvenih ustanova, jer vas apsolutno sve detalje pitaju, i onda ako baš nisu profesionalni, vaše slabe tačke koriste protiv vas ne biste li odustali od sebe i svog pravog lica koje želite da postignete”. Sve bi bilo mnogo lakše i lepše kad bismo se transrodnim osobama obraćali prvenstveno sa empatijom i kada bi se stručna lica malo više pozabavila rodno uslovljenim mentalnim zdravljem, pokazala više razumevanja, strpljenja i zapravo pomogla ljudima. I naravno, kad bismo im se obraćali sa njihovim izabranim imenom i prezimenom, bez obzira na tradiciju. Možda ovo deluje kao bajka, ali zapravo sve ovo i nije toliko nedostižno.
Podsećanja radi, Sonja Sajzor je trans žena, koja snima muziku, postiže da organizuje mnogo dobre žurke pod svojim imenom, da komunicira sa gomilom ljudi, obrazuje one koji nisu informisani, a nađu joj se na putu i da nakon svega toga provede vreme sa svojim prelepim psom – Stellom, kao i sa prijateljima. Moramo priznati da je bila ljubazna i izdvojila svoje vreme za nas, da nam odgovori na nekoliko pitanja.
WANNABE MAGAZINE: Opšte je poznato da je teško biti žena, pogotovo u Srbiji. Koliko je teško biti trans žena?
SONJA SAJZOR: Mislim da smo svi vrlo upoznati da tretmanom žena u našem društvu. No, ugnjetavanje trans i cis žena se dosta razlikuje! Cis žene imaju problem nedostatka uslova za menstrualnu higijenu na poslu, u školi ili na treningu, kao i problem patrijarhata koji želi da kontroliše njihov reproduktivni sistem. No, ja nisam cis žena, pa nije u redu da ja pričam o njihovim problemima i zbog toga pitajte njih. Ali, kada na primer pričamo o strahu od seksualnog napastvovanja, cis i trans žene imaju različite strahove: dok se cis žene plaše da li će ostati trudne nakon silovanja i da li će imati ekonomske, zdravstvene i zakonske uslove za abortus, trans žene se plaše da li će biti ubijene kada im napadač skine odeću i shvati da imaju penis i da su trans. Trans žene se takođe mogu suočiti sa odbacivanjem od strane porodice i okoline, odbacivanjem od strane feminizma, diskriminacijom kada pokušaju da se zaposle i upišu na fakultete itd.
Šta misliš da je bitno istaći kada je u pitanju Prajd mesec?
Objavila sam početkom juna vlog na YouTube-u pod nazivom ”Čemu Parada ponosa” i toplo preporučujem da ga pogledate. Bitno je istaći da su Prajd otpočele tamnopute trans žene koje su bile primorane na seks rad jer su bile siromašne. Danas, pedeset godina kasnije, Prajd ne čini puno ni za trans žene, ni za tamnopute ljude ni za seks radnice koje su zakonom progonjene zato što su siromašne. Takođe je bitno razumeti pojmove ”pinkwashing’‘ i ”whitewashing’‘ i potruditi se da izbegnemo te pojave u svom aktivizmu.
Šta je od muzike uticalo na tebe i tvoju karijeru?
Imam različite uticaje kao DJ i različite uticaje kao pevačica. Na moj izbor muzike za DJ-ing je snažno uticao witch-house talas sa kraja 2000-ih i početka 2010-ih (Crystal Castles, Alice Glass, Grimes, Pictureplane, Glass Teeth itd), kao i nostalgija za kasnim 90-im i ranim 2000-im. Na moju originalnu muziku je najviše uticao darkwave talas, kao i pop-pank 70-ih i 80-ih (Siouxsie and The Banshees, Nina Hagen, Lidia Lynch, Lene Lovich, The Slits, X Ray Spex, Blondie) kao i rok muzika 90-ih (The Cranberries, Alanis Morissette, Depeche Mode).
Radiš toliko stvari odjednom kada je u pitanju posao, od snimanja muzike, preko nastupa, do organizacije žurki, kako sve postižeš? I gde pronalaziš inspiraciju kada je u pitanju umetnički deo tvog posla?
Moram priznati da imam previše inspiracije i da me inspiriše sve oko sebe. Ukoliko imam ideju za pesmu, spot, DJ set, temu za žurku, kostim ili vlog, boli me da tu ideju ne prenesem u realnost. Drži me zauzetom, što volim. Često imam problema sa depresijom, i zatrpavanje poslom mi dosta pomaže da animiram sebe nečim kako ne bih mislila o svojim problemima. Najviše uživam u snimanju muzike i vlogovanju o političkim temama. Naša politička klima je sablasno loša i imam dosta toga da kažem o njoj.
Imaš toliko podrške sa svih strana kada je u pitanju tvoj proces tranzicije, ko te je najviše iznenadio i kako?
Nemam tačnu ideju o tome koliko ljudi me podržava, a koliko ne, ali samo znam da me dosta ljudi ne podnosi i da me dosta ljudi obožava (smeh). I na obe strane ima zaista puno njih. Postoje LGBTIQ ljudi koji žele da se uklope u cis/heteronormativni sistem i oni najčešće ne vole moj pristup aktivizmu, jer smatraju da se zalažem za ”previše” radikalnu levičarsku revoluciju, dok takođe postoje i ljudi kojima se dopada što do te mere preispitujem status kvo.
Koga bi navela kao svoje najveće inspiracije i uzore u životu?
Ana Matronic, pevačica benda Scissor Sisters, bila je moj prvi idol. Madonna, zauvek inspiracija da radim ono što želim i da me ne zanima šta ljudi misle. I u poslednje vreme, kličem Natalie Wynn, sa YouTube kanala ContraPoints, koja je moj veliki uzor u pokrivanju političkih tema.
Gde sebe vidiš za deset godina?
Na plastičnoj hirurgiji, kako zarastam od svog petog fejsliftinga (smeh).
Čeka nas peta sezona Tronic Lab žurki, šta novo nudiš publici koja dolazi na tvoje žurke?
Mnogo kvalitetniju muziku, koja će biti orijentisana ka house-u i malo mračnijoj elektronici, minimalniji koncept i, kao i uvek, nova lica beogradske scene.
fotografije: WANNABE MEDIA, Vesna Kojić
Jovan Žihlavski
