U trenutku prekida nedeljne utakmice u hali “Jezero” u Kragujevcu, bilo je jasno da će osvanuti ovaj tekst… I desetine takvih. Iskreno, mogao sam da ga napišem iste večeri, ali sam sačekao da se malo “slegne prašina”, mada sam unapred znao šta će se dešavati. Saopštenja sa obe strane, prozivke o krivici, skrnavljenje srpske svetinje – košarke, kao i imena jednog od najvećih koji je ikada kročio na parket – Radivoja Koraća.
Odgovor na pitanje: “Šta se dešava?” – niko ne zna ili ne želi da zna. Od sporta je malo ostalo, previše je ličnog interesa, a u srcu Šumadije je srpski sport “popio šamarčinu”, samo takvu. Nemam običaj da imenujem bilo koga, da prozivam, ko god je gledao prenos, pa i nastavak narednog dana, sve je video. Čemu “zla krv”? Zarad trofeja? Malo sutra. U popodnevu u kom sam se podsmevao prekidu finala grčkog kupa između Olimpijakosa i Panatinaikosa, karma je odlučila da uzvrati. Kada su počele nemile scene u “Jezeru”, stala mi je “knedla” u grlu. Nisam mogao da verujem šta gledam, gomilu neartikulisanih i ko zna čemu nastrojenih, pa možda je prava reč – divljaka. Naslovi izveštaja sa ovog meča govore više od bilo kakve analize: “Haos i sramota”, “Srbija opet crveni”, “Skandal”, itd.
Ne daj Bože da se Srbi slože
Ponedeljak, kao dan nastavka, doneo je trofej Zvezdi, ali da li je ikoga briga? Prazna hala, igrači Partizana koji su napustili dodelu medalja – dotle je došla naša košarka, naš sport. Koliko taj pehar stvarno znači u ovom trenutku? Vrlo malo. Potrebe za prekidom nije bilo, po mom mišljenju. Naši “navijači” su za one u Grčkoj “mala deca”, a grčka policija je ispraznila halu, meč je nastavljen i pored toga što je jedan igrač atinskih “crveno-belih” pogođen raketom u glavu (!?). Šta nam to govori? Da naša vlast, kakva god bila, MORA što pre da se obračuna sa problemom huliganizma, da kazni pre svega organizatore ovakvih i sličnih incidenata, pa onda sve redom. Apsolutno me ne interesuje ko je u pitanju. Jednoga dana želim da odvedem svoje dete na utakmicu, da ga naučim da voli Srbiju pre svega, a sadašnja atmosfera na stadionima i u halama je daleko od porodične, kakva je nekada bila.
Sve je počelo još pre nego što je krenula sezona, o tome ste mogli da čitate u mom prethodnom tekstu, za koji sam se nadao da će biti poslednji sa ovom tematikom. Koji sam sanjar, zar ne? Kada dva odrasla i naizgled zrela čoveka uđu u raspravu tog tipa, ne zna se da li je smešno ili tužno. Kakav je uticaj na one na, u ovom slučaju, parketu i one van njega? Nikakav. To treba sprečiti, naročito medijsko eksponiranje, jer nekima treba malo da “puknu” i naprave mnogo gore stvari od onih koje smo mogli da vidimo u nedelju uveče. Otprilike, sem manjih čarki koje ovakve utakmice donose, može se reći – bravo za one na terenu, ostale sram bilo! Finale Kupa Srbije u vaterpolu je bilo pravi primer sportskog rivalstva, dame i gospodo, dve legende na klupama “večitih rivala”, asovi u bazenu, sjajno navijanje na tribinama.
Porodica Radivoja Koraća, po kome je pre nacionalnog kupa ime nosilo i jedno od najmasovnijih evropskih takmičenja, najavila je da će zatražiti da se kup više ne zove tako, ako se ne srede neke stvari. Iskreno, u pravu su, jer bacanje blata na njegovo ime zbog nečijih razmirica nije ono što je taj čovek zaslužio svojom čašću i umećem, likom i delom. Na kraju, šta da se kaže osim – Radivoje, bolje je što si tamo gde si, da ne vidiš šta se dešava.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
