Obitavajući u ovom interesantnom vremenu, konstantno smo izloženi mnogim tranzitnim aktivnostima. Pritom, faktor brzine kojom se iste dešavaju je takođe u stalnom porastu. Stoga, ne čudi da je gotovo svaki trag o ljudskom postojanju ovog vremena upravo digitalan, ili u najnazadnijem slučaju, obogaćan svojom digitalnom verzijom. Kako god bilo, fotografija i video su moćni načini komunikacije, ponekad jedini, a sve češće i dovoljni. Pa se dalje, u skladu sa svim tim, naglo razvio sektor produkcije i zanimanje fotografa je postalo jedno od najčešćih, kako u primarnoj verziji, tako i u sekundarnoj, u vidu hobija. Stoga dakle, donosimo intervju sa Robom Woodcoxom, fotografom svetskog renomea, misleći pritom na sve one koji su se obreli u ovoj umetničkoj industriji davajući im gurku u takvim stremljenjima, ali i podstrek onima koji u fotografiji uživaju u periodu nakon radnih sati.
Rob Woodcox je inače umetnički i modni fotograf koji živi na relaciji Los Anđeles, Njujork i Meksiko Siti, a svoj talent za fotografiju izražava kroz svoje radove i projekte u čijoj srži je pozicionirana strast prema ovom pozivu i kao takva, ona je neupitna i zarazna. Kada govorimo o segmentu njegovog angažovanja vezanih za modu, može se reći da je njegova karijera u povoju i to takvom da je već za sobom ostavio saradnje sa prestižnim modnim časopisima, poput Vogue Magazine, GQ, Vanity Fair i drugima. Intenzivno sarađuje i sa razičitim modnim brendovima, od kojih će neke biti pretočene u kampanje i biti puštene u etar.
Woodcox je fotograf koji ima širok opus u umetničkom domenu, gde se gotovo kroz svaki angažman bavi društvenim aktivizmom. Naime, on smatra da ključ svih rešenja gorućih društvenih tema leži u ljudskoj konekciji i povezivanju, bez obzira na međusobne razlike. Vodeći se pomenutim premisama, ovaj mladi fotograf je imao priliku da izlaže svoje radove u 15 različitih država i 25 svetskih metropola. Svaka od pomenutih brojki, inače, ujedno označava i mesta na kojima je držao masterclass, prenoseći svoje znanje dalje, drugim fotografima i interesantima. Nedavno je kao proizvod iz ovakvog poslovnog angažovanja proizišao i njegov online kurs fotografije, dostupan svima. A da to nije jedini pedagoški trag u njegovom profesionalnom opusu, govori i podatak o tome da je već dostupna i njegova knjiška kompilacija radova i poduka, pod nazivom “Bodies Of Light“.
Rob Woodcox će usled ostvarene saradnje sa Beogradskim festivalom igre, koji će svoju sedamnaestu ediciju doživeti od 21. marta do 12. aprila 2020. na scenama beogradskih pozorišta, 7. novembra prisustvovati otvaranju izložbe svojih radova u Narodnom muzeju. Pa, baš tim povodom, u celosti vam prenosimo razgovor sa Robom.
WANNABE MAGAZINE: Kako ste reagovali na predlog o saradnji sa BFI-om, koja vas zapravo i dovodi na ove prostore?
ROB WOODCOX: Imao sam sreću da me kontaktira jedan od organizatora festivala. Oni su zapazili moj rad i želeli su da on bude deo vizuelnog identiteta ovogodišnje edicije “Čista senzacija”. Naravno da sam prihvatio i to sa oduševljenjem. Meni ova tematika nije strana, jer veliki deo mog rada i uključuje igrače, naročito u poslednje vreme, tako da se ispostavilo da smo savršena kombinacija.
Šta vas pokreće i šta vas inspiriše kao fotografa i kao umetnika? Odakle dolazi inspiracija za projekat #HumanTree?
Cilj mi je da podržim one čiji se glas ne čuje. Inače, kroz svoje fotografije promovišem sirovu lepotu i uzdižem zajednicu. Tako, svet doživljavam kao neobično lijepu oazu uprkos šteti koju smo napravili kroz sopstvena delovanja. Moja nada je da će moja umetnost biti deo nagona da se okupimo kao čovečanstvo i da se bolje brinemo o ovoj planeti, istovremeno. Iz tog razloga sam i počeo saradnju sa igračima, kako bih postigao materijalizaciju jedne posve neobične serije fotografija, upravo, kao odgovor na aktuelno stanje na političkoj sceni sveta. Želeo sam ovom serijom fotografija da inspirišem zajednice da se okupe i tom prilikom nadograđuju jedni druge. Ideju za takozvano Drvo života sam video u glavi mesecima pre nego što sam uspeo da je stvorim. Za mene je to konceptualni esej vizuelnog karaktera o tome kako verujem da bismo se trebali podržavati u aspiracijama da rastemo, ali zajedno.
