Sanja Zelenović je food blogerka i dobitnica nagrade Food Influencer of the Year na dodeli WANNABE DIGITAL AWARDS. Iako do pre samo nekoliko godina nije kuvala, danas je jedna od najcenjenijih food influenserki na Balkanu, a sa nama je podelila inspirativne reči i vredne savete za mlade ljude koji još uvek traže svoj poziv. U dinamičnom razgovoru, dočarala nam je kako je izgledao njen put od programerske karijere do influensinga, dala nam je različite meal prep ideje i otkrila šta, zapravo, WDA nagrada znači za njenu karijeru.
Šta WDA nagrada za tebe predstavlja? Opiši nam kako je izgledao put do titule food influensera godine?
Prošla godina je za mene zaista bila prelomna i turbulentna. Sredinom godine sam odlučila da ostavim svoju prvobitnu karijeru, za koju sam se školovala, i da se u potpunosti posvetim profilu i razvijanju sopstvenog biznisa. WDA nagrada je, iz ovog ugla, došla možda baš u pravom trenutku kao veliki znak da sam na pravom putu i da je sav taj trud i te kako primećen i čitav moj rad time podržan.
Zanimljivo je to da pre odlaska u Minhen nisi kuvala. Kako si došla na ideju da postaneš food blogerka?
Pred selidbu u Minhen sećam se da mi je tetka napisala tri recepta: za grašak, sos za bolonjeze i paprikaš. To su i bila neka od prvih jela koje sam spremala za nas dvoje, s obzirom na to da smo se tamo preselili kao dva studenta, bez previše iskustva. Međutim, vremenom sam shvatila da kuvanje podstiče moju kreativnu stranu. Posebno sam uživala u serviranju šarenih tanjira punih povrća, pa se tako sasvim neočekivano razvila i ljubav prema kuvanju, ali i kreiranju zdravih recepata. Mislim da tada još nisam imala ideju u glavi da food bloger/influenser uopšte postoji kao pojam, tako da bih rekla da sam nesvesno i krajenje iskreno uplovila u celu priču.
U neobaveznom razgovoru si nam otkrila da si ličnu galeriju fotografija hrane najpre želela da zadržiš za sebe, kako bi na jednom mestu držala skladištene sve recepte kad su ti najpotrebniji. U kom trenutku si osetila potrebu da svoj privatni profil odvojiš od food sadržaja?
Zanimljivo je da su prve fotografije hrane nastale kako bih mami i svekrvi slala i pokazala da se zdravo hranimo i u Minhenu. Međutim, kao neko ko je ceo život esteta u svemu što radi, počela sam da uživam i u fotografisanju i kompoziciji samih obroka. Tada se u meni rodila želja da svoj rad podelim i sa drugima, pa je tako i nastala food.journalista, kao prostor gde sam odlučila da delim fotografije hrane i recepte, kako za druge, tako i da sebe. Profil sam zamislila kao digitalnu knjigu recepata, a ja se i dan-danas vraćam svom profilu kad poželim da ponovim određeni recept, koji sam pravila i podelila ranije.
U pripremi kojih obroka najviše uživaš i šta nam toplo preporučuješ?
Najviše uživam kad za druge spremam ono što vole, tako da to zaista može biti bilo šta. Volim ljudima da preporučim ona jela koja su nutritivno kvalitetna, a znam da će ih raspametiti jer iskreno verujem da veliki broj ima averziju prema zdravoj ishrani, misleći da uvek mora biti dosadna i bezukusna. Dva novija recepta koja bih izdvojila su pastirska pita i lazanja sa povrćem.
Da li bi sa čitaocima WANNABE MAGAZINE-a mogla da podeliš ideje za večeru u različitim prilikama - od romantičnog dejta do porodičnog okupljanja?
Najviše se radujem dobroj pasti, i to je definitivno naš favorit kad kod kuće organizujemo dejt. Skoro smo spremali pastu arabijatu sa buratom, koja je savršen spoj ljutine i paradajz sosa sa svežom kremastom buratom. Kada su porodična okupljanja u pitanju, uvek preporučujem jela iz jedne šerpe ili pleha, koja se lako skaliraju i ne zahtevaju previše sudova. To mogu biti razni sosevi, musaka, lazanje, kari sa ili bez mesa… Lista je zaista duga.
Nije tajna da favorizuješ pripremanje kuvanih jela u odnosu na naručivanje brze hrane. U razgovoru si nam otkrila da ti je cilj da što više ljudi navedeš da se "usude da počnu da kuvaju". Zbog čega smatraš da je to važno?
Mislim da je u današnje vreme veoma važno da svako od nas nauči da ugodi sebi i skuva nešto nutritivno kvalitetno i ukusno. Poručivanje je sjajna stvar i ima svoju svrhu, na primer, kad smo u žurbi ili imamo previše obaveza. Ali u isto vreme mislim da nije održivo uvek se oslanjati na usluge dostave ili restoranske hrane. Za mene nema lepšeg osećaja nego kad znam da za kratko vreme od svežeg povrća i namirnica u frižideru mogu da spremim sebi ukusno jelo kod kuće. Definitivno bih rekla da je jedna od veština koja je od velike važnosti za naše zdravlje i zato bih svakoga podstakla da se odvaži i započne spremanje hrane kod kuće.
Na tvom profilu imamo priliku da vidimo kreativne predloge za "meal prep". Da li bi mogla da objasniš šta to znači (za one koji nisu upoznati sa terminom) i da nam otkriješ koji su tvoji omiljeni (i najpraktičniji) predlozi za meal prep?
Meal prep je koncept koji podrazumeva da unapred isplanirate i spremate obroke za nekoliko dana. Ta navika me je toliko puta spasila i omogućila da pojedem nešto kvalitetno u danu kada sam prezuzeta, samo zato što sam unapred već imala isplanirano i spremno jelo, koje je samo trebalo podgrejati. Predloga je zaista previše, jer se skoro svako jelo može prilagoditi. Od hladnih moj favorit je pasta salata ili neki burito. Dok je od onih koja se greju to sigurno kari sa povrćem ili gulaš.
Naglasila si da tvoj fokus nije na kompleksnim specijalitetima koje mogu da postignu samo vrsni profesionalci, već na snalažljivosti prilikom pripremanja hrane. Da li bi kuvanje trebalo da bude svakodnevica svake odrasle osobe i zašto?
Ja i za sebe ne volim da kažem da sam vrsna u kuvanju. Ozbiljni kuvari zaista poznaju razne tehnike i kreiraju prava mala umetnička dela na tanjirima kroz različite fuzije ukusa. Jela koja spremam su zaista jednostavna toliko da svako može da ih napravi. Praksa u seckanju povrća i dinstanju je sve što vam treba, a sve ostalo je samo kombinovanje namirnica i ukusa. Skoro svako jelo koje spremam može se spremiti odokativno, što je za mene najveća prednost. Ni sama ne volim komplikovanje, niti imam vremena za to. Kada poželim tako nešto, uglavnom ću i sama otići u restoran i uživati. Ali za svaki dan, tu su moji jednostavni, zdraviji i ukusni recepti.
Kad kažeš da sve "dolazi od kuće", na šta misliš (u pogledu kuvanja)? Da li su se u tvom porodičnom domu često konzumirale grickalice i slatkiši?
Ne. I zato čvrsto stojim iza toga da mnogo toga upravo nosimo iz kuće. Od vaspitanja, sistema vrednosti, pa sve do navika. Salata je uvek bila sastavni deo svakog ručka, a jedini sok koji smo povremeno pili jeste onda kad su se organizovali rođendani.
Na koji način je detinjstvo tokom devedesetih godina uticalo na tvoje današnje umeće raspodele namirnica i stvaranja specijaliteta od malog broja sastojaka?
Danas, kada živimo u izobilju i velikoj dostupnosti raznih namirnica, teško je zamisliti kako je to izledalo pre dvadeset i kusur godina. Iako nam tada usled ekonomske situacije i okolnosti nije bilo dostupno sve što imamo danas, u našoj kući je uvek bio fokus na domaćim kuvanim jelima. Uz malo kreativnosti i sa malim brojem namirnica zaista se mogu napraviti ukusna i zdrava jela. Može biti sjajan podsetnik svima nama, da ne treba uvek komplikovati stvari.
Nije mnogo poznato da si napustila programersku karijeru zarad food blogovanja. Šta je presudilo u donošenju tako važne odluke i da li si imala podršku bližnjih?
Tako je, nisam o tome mnogo govorila, iako bi možda bilo od značaja. Odluka mi je izrazito teško pala jer sam svoj posao volela i uživala u njemu. Međutim, ono što je presudilo je ipak bila neopisiva želja, ljubav i posvećenost koju sam osećala prema svemu što radim u okviru profila food.journalista. Bilo mi je potrebno preko godinu dana da se odvažim, mnogo neprospavanih noći i hrabrosti, ali zasita verujem u vrednost koju profil donosi i nadam se da ću kroz svoj rad inspirisati što veći broj ljudi da uvedu neke dobre navike i okrenu se svom zdravlju i sebi. Na kraju dana, suštinski verujem da je Food Journalista mnogo veća i od mene same, i zahvalna sam na svakoj osobi koja je deo kreiranja tog brenda i radujem se svemu što me tek čeka.
Za kraj, koji savet bi dala mladima koji tek grade karijeru i možda nemaju hrabrosti da prate svoje snove?
Kako godine prolaze, često sa prijateljima vodim konverzacije o tome kako je nezahvalno donositi odluke o karijeri i životnom putu tako mlad. Iako verujem da sam izabrala nešto u čemu sam uživala dok sam studirala, pa čak i radila, na kraju sam se ipak pronašla u nečemu dijametralno suprotnom. Zato smatram da je važno biti otvoren za nova iskustva i uvek biti u dosluhu sa svojim aspiracijama. Na kraju dana, verujem da je put ka sreći tamo gde su naše suštinske želje zadovoljene, a ja se trenutno osećam kao da svaki dan živim svoju svrhu.
Osim toga bih dodala i ohrabrila mlade, ali i starije ljude da nikada ne dozvole da im neke društveno nametnute norme ili očekivanja stoje na putu da ostvare svoje želje. Susrela sam se sa raznim mišljenjima i pitanjima, neodobravanjem, ali sam zahvalna samoj sebi što nisam dozvolila da to utiče na tok mog razvoja i donošenja odluka. Veoma je važno da život koji imate živite za sebe.
