Sećate se teksta ”Sumrak srpskog fudbala”? Kada novinar napiše nešto tako, nada se da neće morati i drugi put… Al’ ne lezi vraže. Mogu da se ponove mnoge fraze iz istoga, al’ čemu trošenje reči, samo jedna rečenica je dovoljna – nek’ je Bog u pomoći i vama i nama. Sivilo na terenu stadiona ”Ljudski vrt” u Mariboru dovoljno opisuje situaciju, koja je, da bogatim jezikom našeg naroda ne kažem kakva, a Dare Vršič ju je golom sa skoro pola terena u nadoknadi prvog poluvremena i pogoršao. Mada, može se reći i da nas je samo vratio u realnost. Ne treba kriviti ni Bojana Jorgačevića za primljen gol, ni Nemanju Vidića za promašen penal, ti trenuci su samo porušili ionako poljuljano samopouzdanje naših igrača, ako su ga uopšte i imali. Ko kaže da bi pobedili i da je kazneni udarac realizovan? Idemo redom.
Krivce ne treba tražiti u pojedincima, glavni krivac je kolektiv. Mi nemamo nešto što se može tako nazvati, ali nemamo ni igrače koji će da završe u reklamama i kad ne mogu da stignu loptu! Nešto poput toga je nekad bio Kežman, danas je to Pantelić, ali to su ljudi koji su najviše ”pljuvani” od strane navijača, odnosno gledalaca jer nisu svi oni pravi, iskreni navijači. Problem – realizacija pomenute dvojice, kao da su jedini na terenu u tom trenutku. Dame i gospodo, mi trenutno ni nemamo ekstrakvalitetnog centarfora! Nemamo ni Sinišu Mihajlovića, Piksija Stojkovića, Miroslava Đukića, Ljubinka Drulovića, Alberta Nađa, Igora Duljaja, Sava Miloševića, Darka Kovačevića… Da ne nabrajam, ima ih dosta, znate i sami, ovo je kao “sipanje soli na ranu”. Sledeća stvar je pritisak koji načine ljudi oko reprezentacije, pre svega kolege novinari. Pobogu, kad su bitne utakmice u pitanju, svi treba da se saživimo sa reprezentacijom, da održimo i podržimo pozitivnu atmosferu! Dobro, sad su to već neke druge stvari, što se mene tiče, bolje je ovako. Šta da smo otišli u taj baraž i na to Evropsko prvenstvo? Setite se samo Svetskih šampionata 2006. i 2010. godine, ma sve vam je jasno! Ne bih mogao da gledam kako reprezentacija moje zemlje služi za potkusurivanje ostalima, a 90% je šansi da bi tako bilo. Ako mene pitate, poslednja generacija koja je ičemu valjala bila je ona što je nastupila na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000, iako su takmičenje završili onako kako su završili, to je neki model kako se igra za grb, zastavu i državu, iako se ona još uvek zvala Jugoslavija. Sad imamo Srbiju, ali nemamo borce na zelenoj podlozi. Niko nije večan, pa tako ni ti igrači, ali gledajući imena u našoj reprezentaciji danas, ona izazivaju strahopoštovanje! Nažalost, počela su da izazivaju i podsmeh kod našeg naroda. Da li sagore od želje, opet možda izlaze da ”otaljaju” utakmicu ili ih možda pritiska što mi od svih naših sportista očekujemo prvo mesto? Bane Ivanović, jedan od retkih koji je zaslužio prelaznu ocenu na utakmici protiv Slovenije, rekao je: ”Džabe kvalitet, kad nema želje.” Mogu da napišem još 100 rečenica, al’ ova je najefektnija i sve govori, a hvala Bogu i Nikoli Tesli, imali ste i sliku iz Slovenije.
Smena generacija surovo zvuči, ali vreme je da se nekim igračima zahvali za vreme i trud i da se pruži šansa mlađima. Ima ih, verujte! Žao mi je što se veliki Dejan Stanković ovako oprostio od reprezentacije, nadam se da će smoći snage da odigra još bar jedan meč i obori rekord sada člana stručnog štaba Crne Gore, Miloševića. Pročitah da i Vidić ne planira više da igra u dresu ”orlova”, dobro, niko nema ništa protiv takvih odluka, koga nema bez njega se može – i mora. Najbolje je da sačekamo par dana, da vidimo bez koga ćemo to ustvari morati, da sačekamo naredne utakmice da vidimo ko će to da pere okaljan obraz našeg fudbala, kako na terenu, tako i pored njega. Ko god bio, treba ga podržati jer samo zajedno možemo da istrajemo i uspemo, pa nećemo valjda doveka ovako?
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže ”nikada ga ne drži mesto”, čovek je ”od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.
