Upoznajte reditelja i osnivača nevladine organizacije Medusa Culture Hub – Stevana Stančevića, direktora fotografije i fotografa Milovana Ilića, i glumca i art direktora Iliju Blagojevića, čiji će zajednički projekat – kratki film “Rođenje” biti premijerno prikazan 18. marta u 20 časova u Akademiji 28 u Beogradu. Stevan, Milovan i Ilija su sa nama podelili kako su došli na ideju filma “Rođenje”, kako je izgledalo samostalno snimanje u nepristupačnim prirodnim predelima Srbije, da li čovek može da živi u skladu sa prirodom, koliko je značajno da se glas mladih umetnika čuje, i na koji način oni pružaju podršku umetnicima kroz organizaciju Medusa Culture Hub.
Hvala vam na ovom intervjuu! Za početak, da li ste uzbuđeni povodom toga što se približava datum premijere vašeg filma “Rođenje”?
M: Hvala tebi na pozivu. Film je snimljen 2020. godine. Bilo je mnogo izazova kako na snimanju, tako i u postprodukciji, čak je na momente izgledalo da nikada nećemo uspeti. Veoma smo uzbuđeni jer konačno imamo priliku da film prikažemo publici.
Film je nastao u produkciji organizacije "Medusa Culture Hub", čiji ste osnivač i saradnici. Šta vas je navelo da pokrenete organizaciju "Medusa" i koja je vaša "misija"?
S: Pre svega nas je navela zajednička želja da stvaramo, ali i da kroz samo stvaranje okupimo što veći broj istomišljenika iz različitih sfera umetnosti sa kojima ćemo da radimo sve veće i sve lepše stvari . A misija nam je da pokažemo i dokažemo da ne moramo zavisiti ni od koga i da bez obzira što nemamo diplome iz sfera kojima se bavimo, možemo da napravimo dobar i kvalitetan proizvod.
Kažite nam više o tome čime se ova organizacija bavi, kako doprinosi stvaralaštvu mladih umetnika u Srbiji i kako oni mogu da joj pristupe?
S: Promovišemo kroz svoje i kanale naših prijatelja sve što mislimo da ima vrednost. Ne ograničavamo se samo na film, već i na druge sfere umetnosti, ali ono što je najbitnije je da im nudimo da postanu deo ekipe. Zamislite da hoćete svoju sliku da izložite negde, ili hoćete da snimite kratki film, ali nemate ljude koji bi vam pomogli u tome. Ideja je tu, ali ljudi koje znate prosto nisu iz tog sveta. Nama se, pojedinačno, to mnogo puta desilo. A onda smo se okupili i rekli: Ok, ko zna nekoga da ima ili ume to što nam treba, ili možda ume neko od nas? Polako su počele da se dele uloge i Medusa je rasla. Sada imamo kompletnu ekipu koja veoma dobro radi na setu, svako ima svoju ulogu i u njoj je sve vreme. To nam je bitno, da svi imamo svoju svrhu i da se osećamo da smo deo zajednice koja ima plemenite ciljeve – bar u sferi umetnosti. A isto to želimo i da pružimo mladim umetnicima koji nam se priključe.
Koliko je važno da mladi umetnici dobiju priliku da se njihov glas čuje?
S: Izuzetno! Šta je realno cilj svakog mladog uma punog ideja i energije za stvaranjem? Da to što stvori neko vidi, da bude priznat ili priznata, da se spoji sa ljudima koji su iz iste sfere. Poznajem mnogo ljudi koji su neverovatni umetnici, ali su prihvatili da to što rade – rade za sebe i drugare, ili porodicu. To ne treba tako da bude. Ako si, recimo, vajar ili slikar, što ne bismo napravili jednu izložbu da se to vidi i dovede posetioce, pa ako se ne svidi nikome ok, bar znaš da treba da se unaprediš u tehnici ili izboru motiva. Ali, dok toga nema, teško je da će biti i napretka, a kamoli priznanja.
Kako ste došli na ideju filma “Rođenje”?
S: Zapravo bilo je veoma zanimljivo. Milovan me je pozvao jedan dan i rekao mi da ima odličnu lokaciju na kojoj bismo mogli da snimamo. Nekoliko nas iz ekipe pošlo je u location scouting i raspametili smo se, a onda je Bojana izjavila da bismo morali da snimamo nešto u pećini – kad ćemo ako ne sada. To je sve što nam je bilo potrebno, i – čim smo se vratili – seo sam sa Ivanom Jovanovićem, glavnim scenaristom na projektu, kako bismo mudrovali oko priče koja će se tu dešavati. Posle nekoliko sastanaka, shvatili smo da bi bilo dobro da spojimo element vode, ali da dodamo i ljudsku komponentu kako ne bismo otišli u dokumentaristiku, pa sam insistirao da bude distopija i priča je počela da se “plete”. Tako da, zapravo, cela saga je krenula inspiracijom sa lokacije.
Kada i gde možemo pogledati ovaj film?
M: Prva prilika da pogledate naš film je u petak 18. marta 2022. u Akademiji 28, sa početkom u 20 časova. Posle Beograda, u planu je turneja po Srbiji. Sve informacije o budućim prikazivanjima možete pratiti na našim društvenim mrežama.
Šta je bio najizazovniji deo nastanka filma “Rođenje”? Da li je snimanje obeležila specifična anegdota?
M: Iz ugla produkcije, najveći izazov bio je snimanje u eksterijeru. Cela ekipa je četiri dana bila u kanjonu bez struje, vode i mokrog čvora, udaljena dva kilometra od prve kuće. Imali smo jedan mali akumulator koji je primarno služio za punjenje baterija potrebnih za opremu za snimanje i to je sve. Spavali smo u šatorima, spremali hranu na licu mesta i improvizovali na sve moguće načine. Danju je bilo veoma toplo, dok bi uveče temperatura značajno pala. Većini ekipe je ovo bilo prvo kampovanje u životu, tako da je pored izazova koje smo imali na snimanju, bilo i problema sa spavanjem, bubama, hladnoćom… Sve u svemu, bilo je zahtevno i zabavno. Verujem da će ovo snimanje celoj ekipi dugo ostati u sećanju.
Jedna od interesantnih situacija se desila trećeg dana. Ceo dan smo snimali po suncu, na nekoliko lokacija, nameštanja, ponavljanja…. i kada smo konačno završili i stigli u kamp na ručak – ekipa iz keteringa nas je obavestila da nam se ostatak hrane koji smo imali pokvario i da imamo dve mešavine povrća za celu ekipu od šesnaestoro ljudi. Na kraju su i od toga uspeli da naprave pristojan obrok, tako da im svaka čast.
I: Snimanje u eksterijeru, bez struje i vode, izolovani od civilizacije četiri dana i noći je nekako samo po sebi anegdota, tako da je zanimljivih situacija i gafova bilo na svakom ćošku. Interesantno je, na primer, da smo se tuširali na prirodnom izvoru, vodopadu, gde je temperatura vode oko 3-4 stepena, tako da je jedna normalna dnevna rutina u gradu, na snimanju izgledala i zvučala kao viteški podvig. Ljudi bi skupljali hrabrost, zaletali se pod ledenu vodu, ostajali tamo po dvadesetak sekundi i bežali do prvog peškira. Zaista antologijsko snimanje, prepuno avantura.
S: Dodao bih momenat kada smo se nameštali za jednu od scena ispred pećine. Teren je bio klizav, padala je blenda i morali smo da brzo uradimo prilično zahtevan mizanscen. Uskoro je ipak sve bilo spremno, pa sam uzeo megafon kako bih najavio početak. Zakoračio sam napred, rekao “akcija”, a onda mi se izmaklo tlo pod nogama i pao sam direktno licem u koprive. Mislio sam da je kadar propao, ništa nisam video jer mi je lice ličilo na paradajz, ali sam se pridigao i ostao tih u svom bolu. Onda sam shvatio da scena teče! Niko se nije smejao, ljudi su bili u ulogama i glumili, snimali, pomagali, sve je bilo kao da se ovo nije desilo. Završio se tejk, i tek tada sam čuo kako svi kreću da plaču od smeha. Mislim da je čak taj tejk ušao u jedan segment. Živele koprive.
Da li smatrate da je moguće da čovek živi u miru sa prirodom ili smo ipak “osuđeni” na ciklus koji se ponavlja?
M: Naš film kroz prikaz posledica neodgovornog ponašanja, upravo poziva na ekološko osvešćivanje. Svedoci smo sve većih ekoloških problema, kao i globalne inicijative da se zagađenje na planeti smanji na minimum. Naše udruženje veruje da je život u skladu sa prirodom moguć, ali pre svega neophodan u vremenu u kom živimo, i da je krajnje vreme da se osvestimo.
U ovom trenutku, da li ste optimistični ili pesimistični po pitanju ljudske prirode?
S: Mislim da ljudi sebi daju mnogo veći značaj nego što on zapravo jeste u odnosu na ostatak kosmosa. Mi smo jedna vrstica nastala prilično skoro, koja se busa u grudi i prilično se zeza sa nečim što je mnogo jače od nje. Dinosaurusi, koji su bili mnogo duže od nas na planeti, nestali su zbog jednog kamenčića koji je skrenuo sa puta, a mi sebi dajemo za pravo da se iživljavamo nad svakim bićem na koje naiđemo samo jer smo pametniji. I što je najgore, tako je bilo oduvek, samo ne u ovoj meri. Zaključak: Ne mislim da ćemo se promeniti dok ne dođe do toga da imamo jedno drvo pod koje ćemo da se zguramo i kukamo kako je nad nama učinjena kosmička nepravda, a nepravdu smo napravili sami. Planeta će da piči još mnogo posle nas, nije njoj neki problem da nas otrese sa nekoliko jačih zemljotresa i erupcija.
I: Moramo biti optimistični, apsolutno. Iako nam vekovi i vekovi ljudskih pogrešnih odluka i poteza ne pomažu u tome da opstanemo u tom optimizmu sa nadom da ljudska bahatost u iskorišćavanju i crpljenju prirode može da se promeni. Mada evo, radimo ono što najbolje znamo, da utičemo na to i napravimo makar malu promenu na svoj način.
Da li smatrate da su distopijske priče zapravo najbolji pokazatelji realnosti u kojoj živimo, odnosno realnosti ka kojoj zaista idemo?
S: Dobro pitanje. Zapravo, mišljenja sam da svaki od distopijskih filmova koji je nastao ima nešto proročansko u sebi, valjda iz želje da se kao ljudi susretnemo sa potencijalnim posledicama svog bivstvovanja na planeti pre nego što do njih dođe. Potrebno nam je da budemo spremni na svaki mogući ishod, pa se na ovaj način donekle spremamo na život bez vode, ili sa previše vode ali slane, bez ozonskog omotača, itd. Mislim da svako od nas pomisli: Šta bih ja uradio ili uradila u ovoj situaciji – kad gleda jedan od tih nakaradnih svetova na ekranu. To je ta potreba mozga da zaštiti sebe u svakoj situaciji, pa makar i zamišljenoj. Nisu džabe nastale distopijske priče koje smo gledali. Sigurno je neko pomislio da to realno može da nas snađe.
Ljudi se često okreću filmu kao “zabavi”, ali film može biti edukativan, dokumentaran, informativan… Koliko je film važan medij u komunikaciji aktuelnih dešavanja?
S: Od svog nastanka film je bio način da se pošalje određena poruka većem broju gledalaca – da li kroz dramaturšku strukturu ili kao sirova informacija. Ne mislim da se mnogo promenilo danas, samo je raspon pažnje mnogo slabiji, pa se informacije pakuju drugačije, i imamo više sredstava da kažemo to što želimo. Naša želja je bila da upravo kroz jednu kratku dramu prikažemo mnogo veći problem koji nas čeka ako ne prestanemo da se… zezamo.
I: Upravo to i jeste najveći kvalitet filma kao medija. Mislim da svaki film ima edukativni sadržaj samo upakovan drugačije u zavisnosti od ciljne grupe. Ali, svakako je neophodno o filmovima razmišljati kao o moćnom oružju za komuniciranje sa publikom, pogotovo u momentu slabijeg raspona pažnje, kako je to Stevan lepo primetio, moramo se dodatno probuditi da prenesemo što više kvalitetnog sadržaja do što šireg opsega publike.
Ko su reditelji ili drugi umetnici koji vas inspirišu na rad i kreativne ideje?
S: Uh, iskren da budem ima ih veoma mnogo. Svaki režiser, koliko god bio “loš” ili alternativan – ima nešto što je trenutak bljeska u svom radu. Ja se divim radu Eda Wooda koji je okarakterisan kao sve sem dobar režiser; u njegovim radovima ima nečeg poetskog. A od opštepriznatih kućnih imena tu je pre svega Tarkovski, Scorsese, Mihalkov, Kurosawa, Fellini, Wes Anderson, ali i mnogi drugi. Od ostalih umetnika volim da posmatram ljude u kafani, u prevozu, ponašanje žena u prodavnici. Postoji mnogo umetnosti i u svakodnevici koja je čak više inspirativna nego pokretna slika na ekranu.
Koja je vaša trenutna filmska preporuka ili film koji vam je promenio život?
M: Jedan od omiljenih filmova mi je Whiplash sa J. K. Simmonsom. Priča o jazz bubnjaru i njegovom mentoru, usponima, padovima, odnosima, ljubavi prema profesiji… Pored toga, fotografija u filmu je fantastična, a Simmons maestralan.
S: Ako bih baš jedan morao da odaberem, možda bi to bio A Pure Formality od Giuseppea Tornatorea. Prema mom mišljenju, savršenstvo od filma u svakom mogućem smislu.
I: Morao bih da izdvojim Yojimbo Akire Kurosawe, kao jedan od najznačajnijih filmova za mene. Što se preporuke tiče, The Green Book Yorube Richena je svakako nešto novije i svežije što bi obavezno trebalo pogledati.
Šta biste poručili mladim umetnicima iz sveta filma, koji u Srbiji žele da se oprobaju u sedmoj umetnosti? Imate li praktičan savet iz ličnog iskustva?
I: Pre svega da ne gube strpljenje. Da bi se došlo do kvalitetnog proizvoda u filmskoj umetnosti, kao i u svakoj drugoj vrsti stvaralaštva, neophodno je mnogo rada, vežbe, čak i mnogo grešaka – od kojih, takođe, ne treba bežati. Jednom kada nađete kvalitetnu ekipu sa kojom je prijatno raditi i stvarati, svaki problem i svaka greška postaju samo okidač za rast i razvoj. Sve je u timskom radu i razgovoru.
M: Često grešimo, misleći da možemo sve sami ili, još gore, moramo sve sami. Rad na filmu mi je pomogao da razumem koliko je važno da svako radi svoj posao, tačnije koliko je ekipa važna. Sa pravom ekipom možeš sve.
S: Od razmišljanja nema ništa. Odeš i uradiš šta si zamislio ili zamislila, pa ako ispadne loše uradiš opet, možda bolje. A oni koji pričaju da je loše, neka urade bolje ili neka te nauče kako da se popraviš. Danas može da se snima i “krompirom”, tako da nema ograničenja – a ni izgovora.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Jovana Pantić
