Veseleen Vladimir Zvekić je digitalni kreator humorističkog sadržaja i dobitnik prestižne nagrade Comedy Influencer of the Year na prošlogodišnjoj dodeli WANNABE DIGITAL AWARDS. Svoju platformu je izgradio na društvenim mrežama kako bi publici izmamio koji osmeh, ali i kako bi govorio o važnim društvenim temama, koje nisu dovoljno zastupljene u medijima. U razgovoru sa Veseleenom saznali smo u čemu pronalazi inspiraciju za svakodnevno kreiranje video-sadržaja, diskutovali o odgovornosti koju nose influenseri i javne ličnosti, ali smo i čuli nešto više o njegovoj životnoj filozofiji (i utopijskom društvu kojem teži).
Za početak, čestitamo na osvojenoj nagradi "Comedy Influencer of the Year" na WANNABE DIGITAL AWARDS. Šta za tebe znači WDA nagrada i da li si je očekivao?
Uzimajući u obzir da sam prvi put doživeo tako nešto – osećaj je nestvaran i ne, nisam očekivao. Divno je kada se trud primeti i nagradi jer ovo za mene nije samo parče plastike, već i testament svega što sam doživeo i postigao za ovih nekoliko godina. Zahvalan sam i posvećujem je mami.
Tvoja platforma je posvećena humorističkom sadržaju, ali se ujedno ističe time što ne prezaš od pokretanja važnih društvenih diskusija, ali i tabu tema. Tokom svog govora na WDA dodeli nagrada, pozvao si prisutne na društvenu odgovornost i izlazak na izbore. Zašto si smatrao da je važno da se tim povodom obratiš publici?
Hvala na toj konstataciji. Važno mi je da koristim svoj uticaj – pored zabave i prijatnih tema, i za podizanje svesti kada su društveno odgovorne teme u pitanju. Ne mogu da budem indiferentan jer znam kako je kada si izolovan, bespomoćan, usamljen i kada ne vidiš svetlo na kraju tunela. Ništa više, ništa dublje. Svesni smo činjenice kakav nam je standard, a meni je važno da budem glas onima koji se ne čuju. Nije postojala skrivena agenda osim želje da podstaknem ljude da obave svoju građansku dužnost jer tako menjamo standard.
Čini se kao da nikada ne ostaješ bez kreativnih ideja za nove videe. U čemu primarno pronalaziš inspiraciju?
Inspiraciju ne pronalazim ja, ona pronalazi mene. Kada je kreativnost u pitanju, mnogo je važno da ne forsiramo ništa jer je lako pregoreti – i tada ništa što izađe iz nas ne može da rezonuje sa drugima (energija se lako čita). Obične situacije iz svakodnevnog života kriju toliko toga, samo ako znate kako da ih posmatrate.
U neobaveznom razgovoru si istakao važnost psihoterapije i mentalne higijene, a neretko govoriš i o ličnom terapijskom procesu. Kako vidiš ulogu influensera u podizanju svesti o mentalnom zdravlju i destigmatizaciji psihoterapije?
Dobro pitanje. Smatram da je potrebno vreme jer živimo u društvu koje, bez prezanja, osudi bilo šta što im je nepoznato. U ovom slučaju, to je nešto što tek doživljava ,,ekspanziju” kod nas – mahom zbog pritiska stvarnosti (ali i slobode koju danas imamo). Mislim da bi svako ko negoduje terapijski proces – imao drugačije mišljenje već posle prve seanse, ali je sve to odraz naše svesti i kulture. Bitno je i da ne forsiramo taj vid pomoći na one koji nisu imali iskustva sa njim jer možemo da stvorimo kontraefekat. Ja ću deliti svoje utiske, a ukoliko i jednu osobu podstaknem da ode i to joj bude od pomoći – biću srećan.
Javno si govorio o problemu nasilja nad ženama i porastu femicida, ali i o vršnjačkom "cyber bullying-u" i nasilju nad životinjama. Na koji način se nosiš sa odgovornošću koja dolazi s bavljenjem osetljivim temama i kakvu reakciju primećuješ kod svoje publike?
Pored tate i dede, žene su imale važnu ulogu u mom odrastanju i nikada ne bih dozvolio da im se nešto loše desi. Sa 10 godina gubim majku, a kada se desi tako nešto, shvatiš da ne zeliš da iko oseti takvu bol – i možda odatle dolazi moja želja da budem glas svakoj ženi i detetu čiji se glasovi ne čuju. Kada su u pitanju životinje, volim ih otkad znam za sebe i sama pomisao da neko može da naudi bespomoćnom biću u meni budi gnev, ali i želju da pomognem koliko mogu. Moja publika je sjajna, zaista nisam mogao imati bolje ljude oko sebe. Postali smo zajednica sličnomišljenika i mnogo mi je drago što odgovorno pristupaju temama koje su važne za očuvanje zdravog razuma.
Ne kriješ činjenicu da dolaziš iz radničke porodice, kao i to da si odrastao u finansijski izazovnim uslovima. Da li ti to pomaže da ne "izgubiš" sebe i ostaneš prizeman uprkos rastućoj popularnosti?
Ne, zašto bih? Zar je to sramota? Koliko god da je bilo traumatično i teško – isto toliko je bilo lepo i zabavno. Nismo imali mnogo tokom odrastanja, ali smo bili zahvalni na svemu što imamo. Bilo je dana kada smo za ručak imali samo hleba, masti i paprike. Međutim, smatram da novac, odnosno uspeh, ne može da te pokvari – već samo da ti pomogne da budeš ono što stvarno jesi.
Dobio si brojne pozitivne reakcije nakon što si naglasio da "ne bežiš od rada", te da i dalje imaš "običan" posao pored influensinga. U kojoj je meri među mlađim generacijama na društvenim mrežama prisutan narativ da je sramota raditi?
Jao, ne znam ni kako bih odgovorio na ovo pitanje jer mislim da su ljudi, mahom zbog nerealističnih standarda koje postavljaju društvene mreže, izgubili dodir sa realnošću. Ne možemo da svi budemo najuspešniji i najbogatiji, mora neko da radi i “obične” poslove i vodi “običan” život – i ja u tome ne vidim ništa loše. Važno je da pronađemo harmoniju u onome što nas ispunjava i u onome što umemo – nije sramota raditi običan posao, sramota je biti otuđen i apatičan.
Čini se kao da je percepcija o radu podeljena u dve ekstremne struje; od njegovog obezvređivanja do nametanja "hustle" kulture. Suprotno tome, istakao si da ne prihvataš da je čovekova suština svedena na njegovu produktivnost i govorio o važnosti povratku prirodi. Kako glasi tvoja životna filozofija i šta čini zdravo "utopijsko" društvo koje zagovaraš?
Nisam neko ko beži od rada i produktivnosti, štaviše mnogo se lepo osećam kada završim sve obaveze i budem produktivan tokom cele nedelje. Ipak, još uvek ne mogu da poverujem da nam se životi svode na rad od 40+ sati nedeljno, 2 slobodna dana i nekoliko godina penzije nakon brojnih decenija aktivnog rada. Kakve snove ja mogu da jurim sa 70 godina? Takav sistem smo stvorili i to je ono što nas i unazađuje, a ja bih voleo da sa prijateljima stvorim zajednicu u kojoj bismo pomagali jedni drugima – obrađivali zemlju, čuvali životinje i imali održiv sistem sa organskom hranom i čistom i zdravom sredinom. Neka to bude utopija, ali smatram da može da bude i realnost – ukoliko se pronađemo mi na sličnim frekvencijama.
Za kraj, vraćamo se na početak. Da li se sećaš svog prvog videa, i šta bi poručio mladim kreatorima koji bi voleli da krenu sličnim stopama?
Baš sam pre neki dan razmišljao o tome i ne mogu da se setim. Prošlo je više od 10 godina, ali mislim da je u pitanju bilo nešto sa helijumom. Na početku sam snimao smešne situacije iz svakodnevnog života, a vremenom je sve to dobilo nešto drugačiji koncept i veću publiku. Moj savet ljudima koji žele da postanu kreatori sadržaja jeste da ostanu svoji. Nemojte se upoređivati ni sa kim, nemojte ništa da forsirate i ne jurite savršenstvo jer ne postoji. Ne plašite se da pogrešite i ne bojte se zadirkivanja drugih jer će vas začikavati – dok ne uspete. Vizualizujte ono što želite da postanete, i dokle god su vam namere utemeljene na univerzalnim vrednostima poput ljubavi, dobročinstva i empatije – napredovaćete. Držim fige.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Milica Nešić
