Taj dan je izašla iz kuće i nije očekivala ništa posebno. Bio je neki miran, pomalo sunčan i običan dan. Sve se dešavalo kao i inače, a ona je osećala da će se ipak desiti nešto posebno. To je onaj neki titraj u stomaku koji vam da nagoveštaj da možda ipak negde nešto čeka samo vas, da vas zgrabi i ne pusti. Gomila obaveza, gomila nekih sitnih dešavanja koja su obeležila tok stvari, a ništa što bi ostavilo neki poseban trag, sve dok odjednom nije ušetao on u njen prostor. Nije bila svesna jačine njegovog prisustva. Previše se okupirala onim što je govorio da nije mogla da primeti koliko je opijajuće njegova energija privlači, mami, kako je nesvesno upala u njegov pogled kao u zagrljaj. Ni on nije delovao nešto zainteresovano, više kao da je tu zato što mora, zato što ga je situacija navela na nju. Razmenili su još koju reč, brojeve telefona i svako je nastavio sa svojim obavezama. Sledeće jutro pojavio se ponovo.

Ko zna iz kog razloga, ali bio je tu da joj nešto kaže, donese, da je nešto pita. Prijalo joj je njegovo prisustvo, ali nije znala gde da smesti taj osećaj koji je izazivao u njoj. Iz dana u dan sve više se dešavalo da su se sretali, da su im se pogledi ukrštali, da su delili neke stvari koje inače ne bi tek tako lako podelili sa bilo kim. I odjednom, saznanje. Kao da vas neko udari posred glave i ne znate gde se nalazite i šta bi sa tim. Otkrila je da joj znači, dosta, da joj prija, da joj greje utrobu sam pogled na njega, da joj izaziva smeh koji sam krene da se kotrlja negde u grlu i izleće kada mu se najmanje nadaš… otkrila je da se i on divno smeje, da joj njegov smeh zalazi duboko pod kožu i golica joj svaku poru, izaziva talase zadovoljstva koje posle dugo ne može da zaboravi. Sakrila je taj osećaj, da on to ne vidi. Mislila je da će to tako moći, da je to tako lako, da on neće primetiti. Nije primetila da se on sve češće pojavljuje, da on sve više traži njeno prisustvo, da iz nje izvlači nekim rečima ono što nikad ne bi priznala.

Postalo joj je jasno da će za nju otići predaleko ako ga bude viđala i odlučila je da preseče i da pobegne. Kao da je osetio, svaki korak koji je naumila da napravi on je već imao pred sobom i tačno je znao gde je pošla i sa kojim ciljem. Nije mogla da se sakrije od tih očiju, nigde. Kao da je ceo svet postao premali za nju. Gde god bi se okrenula, na ulici, u prevozu, u kafiću, učinilo bi joj se da ga čuje kako se smeje ili ga vidi. Prosto bi je preseklo u stomaku. Jedan dan se najavio da će doći da je vidi, a ona je pokušala  to vešto da izbegne. Nije imala nikakve šanse. Kao da je izbrisao svu njenu volju da seče, odlučuje, rastavlja na deliće i odbacuje ono što joj ne odgovara u datom momentu. Nametnuo se sam od sebe i nije mogla nigde. Pojavio se, sa osmehom kojim joj je stavio do znanja da zna ili predoseća zašto ona beži, a onda se opustio i pitao je: “Kako si?” Kao da je neko zgrabio za grlo, a u stomaku potres, nemir, ludilo koje se nije moglo zaustaviti.

Nekako je odgovorila da je dobro, ne uzvrativši pitanje i zaćutala. Tog momenta je shvatila da je izgubljena i da joj nema pomoći. A on je kružio i kružio sa pitanjima, sa nekom opuštajućom pričom, fazonima, sa nekim temama koje su bile nebitne, a opet provlačile neke bitne koje su njemu zadovoljavale znatiželju. Vrlo mudro, vrlo sračunato, kao da je svaki korak unapred predvideo. Prevejani lisac! Nije imala nikakve šanse, shvativši to sama, ubrzo se prepustila na milost i nemilost samoj sebi, pokušavajući da iskontroliše osećaj koji je divljao u njoj. Nije smela da ga pogleda, kao da je neko zapalio vatru u samom grlu, očima, telu, pod prstima, u vazduhu. Kao da je neko bacio šibicu na dobro natopljenu benzinom ljubavnu poljanu i ona je planula bez milosti.

Ili je to bila samo strast?! Ko zna… Taj dan je jedva čekala da pobegne od njega kao da je sami vrazi vijaju po celoj planeti. Negde par dana posle toga, pogledavši ga malo smirenija, sa malo većom dozom samokontrole, otkrila je neki njegov pogled koji ranije nije primećivala. Iznenadio je, mislila je da je samo ona zahvaćena vatrom, da samo ona ima sjaj i divlju potrebu da ga sluša i gleda. Uplašila je jačina sjaja u njegovim očima, toplina u glasu, neka vibrirajuća nežnost dok joj se obraćao i toliko opipljiv fluid u vazduhu oko njih da je mislila da će se srušiti pred njim. Nije znala kako da to tumači, nije znala šta da kaže, kako da se ponaša. Nekako se sve samo od sebe namestilo, ne zna se više ko je od njih dvoje prvi koraknuo i ko je više želeo da se približi onom drugom. Na mahove se činilo da beže jedno od drugog, a onda opet da ne mogu da dočekaju da vide jedno drugo, a bez ikakvog priznanja da osećaju bilo šta jedno prema drugom.

Dobro polje upoznavanja, sa raznim taktikama koje nisu planirali, a same su se pred njima razvijale, kao da ih je neko stalno golicao dok su bili jedno uz drugo, kao da ih je neko stalno gurao jedno ka drugome. Neko vreme su uspeli da sjaje svako za sebe, a onda se desilo da je sudbina umešala svoje prste, da je neko prosuo neki prah po njima, jednostavno, našla se u njegovom zagrljaju. Bilo je kao da se oduvek nalazila u njemu. Nekako normalno, prirodno, nekako njeno, kao da je oduvek tu trebala da bude. Njegove ruke na njenom licu, nežan dodir, osećaj koji izaziva nemir i mir ujedno, usne koje željno i polako ispituju do sada nepoznat a željen teren, kao kada žednom dozvoliš da se napije na izvoru i utaži svoje želje… ali želja se nije mogla ugasiti tek tako. Tim poljupcem kao da su probudili sve zveri u sebi, kao da su dozvolili da se otvore sve kapije koje su za njih bile zatvorene, koje nisu dirali, za koje nisu ni znali.

a strast ta neman poliva kao uragan A šta kada zveri šapuću?

A strast, ta neman, poliva kao uragan

Zagrljaj u koji je upala je grejao i plašio jer je donosio nešto nepoznato, željeno a opet pod velikim znakom pitanja i neznanja šta tačno. Bila je pod velikim pritiskom da li da se prepusti ili da pobegne dok još može. Pokušala je, bežala više puta, a svaki put je završavala samo još bliže njemu. Od sudbine se ne može pobeći. Kao da je on sam puštao da ode par koraka dalje, da pokuša, a onda bi se kao bumerang vratila pravo njemu u zagrljaj, u lice kao da nigde drugde ne može da završi nego samo tamo. Nije mogla da vlada tim osećanjima, kao da je neko bacio čini na nju, kao da joj je srce uvezao njegovim rukama i pogledom i bila je izgubljena za sve, osim za njega. Dani u nizu, kao na traci, više nisu znali koji je dan njihov, koji nije, kog dana su se videli, kog nisu, koliko su vremena proveli zajedno, a koliko sanjajući jedno drugo, sve se stopilo i sve je dobilo neki besmisao ili smisao, samo jedno uz drugo, u mislima, zajedno, kako god, jedino su te delove dana računali. Sastanci i rastanci, zagrljaji koji su otapali ledene bregove, poljupci koji su raspaljivali sve snove i želje koje su se mogle poželeti, koje bi mogli da zamislite, dodir koji budi svaki treperavi deo kože, lice uz lice koje upija miris onog drugog, koje nepomično isijava svu nežnost ovog sveta koja se može ponuditi. Nemogućnost odupiranja koliko god se pomišljalo na to. Osećaj koji se ne može meriti ni sa jednim drugim. A strast, kao vrtlog, kao ludi uragan, kao san koji ne prestaje, kao mučenje dan i noć, kao da im neko utrobu okreće, kida, prevrće, vezuje u milion sitnih čvorova, pa raspliće, poliva vrelim i nežnim osećanjima, budi i uspavljuje, kao da svakim poljupcem sami sebe dovode do kipućeg stanja koje preti da uništi sve pred sobom.

Jedan dan su se našli na sasvim nekom neobičnom mestu i sve sumnje, sva razmišljanja, sva nagađanja, sve nedoumice koje su se sakupljale u njima, sva pitanja, prerasli su u čistu nežnost, čistu potrebu da jedno drugo udahnu u sebe, da svaki milimetar kože bude posedovan, dodirnut, usnama označen kao lični prostor onog koji voli i želi. Nije više ništa bilo toliko bitno kao taj trenutak, kao da je sve vreme ovog sveta stalo za njih dvoje. Kao da se poznaju milion godina, kao da su svako jutro jedno drugo budili takvim poljupcima, prepuštanje koje se nije moglo i nije smelo zaustaviti. Smenjivanje dodira i pogleda, usana koje su gladno tražile druge, želeći da im prenesu svaki sekund želje koji se nije ranije desio, a sanjao se, prsti koji milimetar po milimetar osvajaju svoje putanje kože, nežnošću ispisujući tajne poruke, kao note po nevidljivim žicama strasti. Odeća koja je toliko smetala, toliko željno zbačena što dalje, kako bi koža našla put do kože onog drugog, kako bi svaki dodir bio produbljen, kako nijedan sekund ne bi postojao prostor za beg, samo za zbližavanje, još veću potrebu da se utoli žeđ koja raste i gori u grlu, stomaku, grudima, rukama, po celom telu. Kao krila leptira trepereći na svetlosti dana, potreba za stapanjem jedno u drugome i osećaj da tako nepomični treba da ostanu zauvek, da se ne pomere, ne pokvare taj trenutak… savršen trenutak prepuštanja svemu onome od čega su bežali. Poseban, samo njihov, kao da su sve mostove srušili, kao da su celu planetu okrenuli za koji krug u smeru koji je njima odgovarao, kao da je neko navukao zavesu za kraj nečega i početak njih u drugoj dimenziji sveta. Sunčevi zraci kroz prozor ih golicaju, pokrivaju, miluju, dok nepomično, mirno spavaju zalepljeni jedno uz drugo, kože uz kožu, sa osećajem da vreme stoji samo za njih. Njegove ruke oko nje, njena kosa razlivena na jastuku, lice priljubljeno uz njegov vrat i nos na onom malom mestu gde otkucaji srca u ritmu najlepše melodije odaju poruke koje želi da čuje čak i dok spava. Zamršenih nogu, srca i upetljanih snova čine jedno divno ljubavno čudovište koje mirno spava okupano suncem i mirisom sreće koja izbija iz svake pore njihovih tela spojenih u jedno i u snu čežnjivo tražeći se nesvesno…

Potpuno predavanje trenutku čini da postajemo svesni sebe, drugih, osećanja, života koji nudi toliko mnogo, kao i vremena koje protiče neumitno i bez zastoja, ne čekajući nikoga, sebično grabi. Udahnite svoje trenutke jer svaki je poseban, drugačiji, svako buđenje udvoje je priča za sebe, svaki dodir koji poklonite, svaki poljubac koji upijete u usne koje vam znače čine vaš život nizom divnih tačaka koje svetle zauvek, čak i onda kada mislite da je oko vas samo tama. To su mali pokloni srca koje nikada ne trebate uskratiti, kojih se nikada ne trebate odreći, koji će vam jednog dana grejati dušu, koji će vas uvek držati nasmejanima, budnima, emocionalno uzdignutima na najviši nivo sopstvene sreće. Ljudima je potrebno veoma malo da bi bili srećni. Ne uskraćujte sebi ljubav ako vam se nesebično pruža i ako vas grli toliko željno i nežno, vodeći računa o vama, pazeći na vas, dopustite joj to, dopustite to sebi… Uživajte… sutra ne postoji, a ako pak dođe i osvane sunčano, kišno, nasmejano ili tužno, biće lepše uz nekoga ko može da vas uteši, nasmeje, zagrli, voli nesebično i posebno… ko može da vam čuva snove dok vas grli u hladnim noćima. Usudite se da volite na način na koji nikad niko pre vas nije voleo, jer vaš način je samo vaš, jedinstven i nekome nadasve poseban, nekome hrani dušu, kao što i vama neko hrani dušu, bili toga svesni ili ne. Idem sada, da ne probudim ono dvoje gore što spavaju ušuškani u svoje snove.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice