Baveći se sintaksom ove rečenice nemam nedoumica, ali smisao mi otvara dilemu o kojoj bih mogla danima da se bavim. Nisam sigurna ni u sintaksu trenutno. Šest reči koje me totalno bacaju u tamnicu i daju želju da nekome odbrusim par stvari. A opet, to mi neće mnogo pomoći.

Izgovorena u šali ili radi nerviranja suportnog pola, nebitno na koji način i da li u društvu ili ljubavnom gnezdu, ova rečenica menja dosta osećanja u tebi. Jako me povređuje činjenica što pri analizi ne mogu da se setim kakvog je tona bila, jer je kroz moje uši proletela kao oštar nož i ostavila me gluvom i načinila nemom. Da li je imala upitnik, uzvičnik ili tačku na kraju, više nisam sigurna. Sigurna sam samo da je tu jedan subjekat i njegova potencijalna želja da me unesreći.

Ah, Bože, a toliko puta sam rekla neću se ponovo opeći, biću pametnija. Rekla-kazala, standardna priča svake osobe. Zašto jednostavno ne možemo da se ogradimo duplim zidom i alarmom sa specijalnom šifrom, čemu ove nepromišljene izjave, koje nakon izgovaranja pređu na temu o filmu, psu, vrućem danu.

Nekada stvarno nemamo osećaj kada izgovaramo reči, ne pazimo ko je u blizini, kojeg je tona, koje sadržine, ne pazimo da li nešto od toga jako nervira ili pokreće užasan vulkan koji je mirovao danima, mesecima, u ovom slučaju godinama. Da li takvom izjavom bacamo u reku promašenih ljubavi i osećanja još jednu takvu… Da li? Da li? Bože, dokle ćemo se u životu baviti sa “da li?” osećanjima, svaka čast Daliju i njegovoj umetnosti, sa njim nisam u sukobu, ali ovog prvog bih ubacila na centrifugu. Pa da vidi kako je to kada imaš sto stepeni u sebi i hiljadu i dvesta obrtaja svesti, kada se teturaš levo-desno i sve odzvanja u tebi od besa i zla. 

Vulkan ključa u tebi, pokušavaš da vratiš događaje, svađe, smetnje, prepirke danima unazad, da nađeš ono što je započelo ovo nesumnjivo opasno nagomilavanje lave mržnje, lave osećanja krivice, lave krvavih suza i tupog osećaja. Pokreneš u sebi sve najcrnje misli, vratiš svoj život na stanje nule, kada si bio/la sam/a i pokušavaš da se setiš kako su ti onda prolazili dani, šta si radio/la, da li ti je bio smor ili super zabavno, s kim si se viđao/la svaki dan, koje su bile tvoje glavne teme, okupacije, težnje, kako si planirao/la letovanje, zimovanje, izlazak, tursku kafu. I sve ti se čini nekako daleko, kao da je već dugo tvoja ljubav bila jedino tvoje zanimanje, kao da si zapostavio/la sve svoje interese, svoje male stvari zabave, pretvorile su se u umanjenicu u ovom periodu ljubavnog zanosa, samo ona i ti, samo on i ti. I kao što je u prethodnoj rečenici napisano uvek je ONA i ti, hoću reći ON i ti, uvek si svoju ljubav stavljao/la na prvo mesto, ti si uvek u drugom planu, onda shvatiš koliko je sintaksa bitna stvar u životu i koliko menja sve, naizgled glupost, mnogi bi se smejali, tipa gledaj ovog štrebera fazon, ali za jednu osobu upravo redosled tih reči određuje mnogo stvari, ja verujem da mnogo ljudi ne brine o tome, čak ne obraća pažnju, ali jednoj školovanoj jezičari poput mene nikad ne promakne, i to je ono što najviše boli. Osoba koja me voli to bi znala i ne bi bezbroj puta ponavljala istu grešku. To je takav kliše. 

I kao da se sve taj dan uortači protiv tebe, nakon serije vrelih julskih dana, oluja, kiša, pomisliš kako ćes taman odgledati sve nagomilane filmove, što ljubavne da se ubedačiš, što akcione da se dodatno ubiješ u pojam. Ali ne, nestane ti i kablovska i net i struja, Bože, sačuvaj i sakloni, ostane ti samo papir i olovka i osećaj takve zahvalnosti što ćeš konačno da sedneš i baciš na taj papir sve sto te muči, izjadaš mu se i iskukaš za sve pare, umesto da kukaš sestri, drugu, majci… Ko je danas dovoljno pri sebi da sluša tvoja zanovetanja o analizi smisla i sintakse jedne nepromišljene rečenice. Ko će te shvatiti ozbiljno? Svi će ti samo dati onaj ma-daj odgovor sa značenjem “ma to ste vas dvoje, vi ste velika ljubav iz kraja”. I onda se pokaješ što si uopšte izneo/la svoje glupe sumnje. 

Nakon bujice pomešanih osećanja, sediš u stanju olakšanja i nade da si sada super kul, polako prolazi oluja, stiže struja, ti zgužvas i baciš onaj papir svojih priznanja ili ga gurnes u tamu svoje fioke. Nakon par sati primiš poziv svoje ljubavi: ”Aj kod mene!“. Tamo si za sat vremena, sve je super, smišljate neku akciju, film, izlazak. Niko ne spominje onu rečenicu, a vi ste se ceo dan jeli da li je to bio upitnik, uzvičnik ili tačka u vašem odnosu, partner je tako lako na kraj te rečenice stavio tačku, ne jednu… već tri tačke! Nije se desilo! Glupost! 

Ne ložim se na rep i te fore, ali totalno sam skapirala šta je Gru pokušao da poruči svojom novom pesmom, ali isto tako se nisam pronašla u ulozi napadne, ljubomorno-zlovoljne devojke koja zrači svog dečka. Ali hvala Gruu za smernice, pomažu. Ja svoj tekst nisam zgužvala ili okovala fiokom, želim da ga podelim, odnosi se na oba pola, bila sam ravnopravna, jer se nadam da postoje divni momci koji isto tako vole svoje devojke i koji su u stanju da ceo dan mozgaju na sličan način i pevuše: “Pa zar ti to zooves ljuubav, recii mii…”. Što kaze meni najdraža osoba na svetu: ,,Ima takvih, ali moraš svećom da ih tražiš.” 

Ne ljutim se, ne bacam hejt, volim i imam ljubav, samo pokušavam da olakšam otežanu komunikaciju današnjice, ipak je to u sklopu biti jedne školovane jezičare. Volela bih da svi dobiju lekciju koja mi se urezala još od dana kada sam imala prvog dečka, tu cenjenu rečenicu rekao mi je jedan naizgled jako grub čovek, pravi Šumadinac: “Nikada se ne igraj tuđim osećanjima.” To je bio moj tata, koji je uvek važio za silu i strah, koji je iza sebe tada imao dva braka. Ta rečenica mi se dugo vrzmala po glavi, očigledno sam u svađi sa mnogim rečenicama, ali prošle su godine nakon toga, i razumem… Možda ne gorimo naše sveće uzalud.


Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).

Editors choice