Kad ostanemo bez reči, onda smo stvarno pod utiskom. A retko će nas nečije reči ostaviti bez reči. Imaćemo repliku. Na snagu istine koju saopštava delo, nećemo imati primedbi.
Znači, ćuti i radi.
Onima koji računaju na nas ne moramo reći da smo uvek tu za njih. Oni to znaju.
Ponekad kažemo, ako ti nešto treba, tu sam i ne brini, uradiću to, da umirimo nekoga ko je zabrinut i nešto očekuje.
A onda uradimo to što treba i što se očekuje.
Potrebno nam je da čujemo reči utehe i podrške, ali ako iza izjave ne stoji potvrda činjenja, izrečeno gubi snagu.
Čak postaje laž.
Ako mi umirujuće reči govori neko čija su dela nestalna, ko često zaboravlja obećanja i čini samo onoliko koliko hoće i kad je raspoložen, moja uznemirenost neće nestati.
Jer znam na šta mogu da računam. Na sopstvenu upornost. Neke ljude morate stalno da gnjavite i podsećate, jer stupaju u akciju samo kad im dosadite. Učine ono što tražite, da ih više ne smarate.
A onda vam stalno nabijaju na nos koliko su oni učinili za vas i kako su uvek bili tu kad je trebalo. Oni zaboravljaju koliko su bili neraspoloženi da urade ono što su obećali i kako ste ih proganjali i nemaju pojma koliko vas je to živaca koštalo.
