Naše male večnosti

Naše male večnosti

Prvu simpatiju, koje se sećam, imao sam u vrtiću. Sedela je pored mene i pitala me da li hoću da mi ispriča vic, nadovezavši se sa: ”giju, giju, gic, otkopčan ti šlic”. Zvuči glupo, ali to je bila glavna fora u mom vrtiću. Kako da vam se ne svidi neko takav? U vrtić sam došao kao pred streljni vod, sećam se da sam se po dolasku zaključao u WC i da me je vaspitačica slatkorečivošću naterala da izađem. Period adaptacije prošao je u mom korišćenju reči ”repete”, te kapiram da je kuvarica ili htela da me usvoji ili premesti u drugi vrtić, i nagomilavanju devojčica u mom spisku simpatija. Posle nekog vremena sam mogao da nabrojim četrdeset devojčica koje su mi se sviđale i na koje je šestogodišnji ja, otkidao. Kad ste dete i dođu vam gosti, ne mogu baš sa vama da pričaju o ambicijama i planovima u životu, i nekako se kao tema za razgovor uvek pojavi ”a je l imaš simpatiju?”. Sigurno im je bilo prezanimljivo moje vežbanje matematike kroz nabrajanje baš četrdeset imena. Ja sam bio posvećen zadatku kao da se igram milionera a da je to odgovor na pitanje od milion dinara, a oni su se zabavljali. Sećam se da bih oko dvadeset i nekog imena već nabrojao sve devojčice za koje znam, a onda opet navodio već nabrojane simpatije sa logikom ”pa one mi se ionako duplo sviđaju ”. Ne sećam se više nijednog od tih imena, ali i dan danas znam za devojčicu koja mi je prvog dana vrtića ispričala vic.

Prvi poljubac sam imao u šestom razredu. Stajali smo iza napuštene prikolice, ispred su bili moji drugovi i njihove tadašnje devojke. Pitala me je: ”hajde da ih samo ložimo da smo se poljubili?”, verovatno uplašena kao i ja, na šta sam odgovorio sa: ”ne”, prišao joj, i poljubio je. Bili smo zajedno nedelju dana. Prvi poljubac je retko kome pandan onom iz romantičnih komedija gde se usne savršeno uklope, i pokreti savršeno sinhronizuju, pa tako nije ni naš. Bio je čudan, nov, ali je davao naznake da će to biti nešto u čemu ću u godinama koje slede vrlo uživati.

Prvi seks sam imao između petnaeste i šesnaeste godine. Sećam se da sam se posle osećao kao da sam postigao mir u svetu, ili osvojio sedmicu na lotou. Ne znam da li da mi bude žao što nama muškarcima nije, ili je pak u mnogo manjoj meri, indoktorirana metafora prvog seksa kao najromantičnije stvari na svetu, sa sve muzikom u pozadini, svećama na podu, gomilom jastuka i samim činom kao šlagom na torti, u kom se snalazimo kao da smo godinama trenirali za taj konačni obračun sila dobra i zla, iliti muškaraca i žena. Većina nas to ne uradi sa devojkom koju voli, većina to ne uradi u gore navedenoj romantičnoj atmosferi, većina se oseća kao profesionalni košarkaš koga zapošljavaju da radi kao fizičar. Zato cenim ljude koji su datum odigravanja prvog puta podredili lepoti istog. I ne kažu za džabe da je seks sa nekim do koga ti je stalo apsolutno neuporediv sa seksom bez emocija. Emocije su the way to go. Oduvek bile.

Kada sam prvi put startovao nepoznatu devojku na ulici, mislio sam da tolika količina adrenalina pomešanog sa strahom postoji samo u opitima alhemičara. Šetao sam Knez Mihajlovom sa drugarom i njemu je palo na pamet da to veče posvetimo upoznavanju sa što više devojaka žitelja Kneza. On je na taj način ranije uzimao bezbroj brojeva, i ja sam to veče dobio ulogu u filmu ‘’bačen u vatru, prvi deo’’. U početku sam mislio da je to samo lud predlog, ali me je razuverilo njegovo zaustavljanje ispred dve devojke, uz osmeh i započinjanje razgovora kao da su u detinjstvu zajedno pravili čudovišta od lego kockica, pa su se eto sreli u gradu i odlučili da se ispričaju. “Ćao, ja sam Miljan” izustio sam, a on je preuzeo vođenje show-a, dok sam ja stajao pored, gledao ih i smeškao se. Nismo im uzeli brojeve telefona ali sam već tad počinjao da shvatam da babaroge ne postoje i da to može biti veoma zanimljivo veče. Odlučio sam da se zabavim što više mogu, i do kraja večeri se to “ćao, ja sam Miljan” pretvorilo u monologe o mojoj karijeri budućeg režisera, filozofa ili pak turiste koji je došao da vidi taj čuveni Beograd. Nije poenta u minhauzovanju, već u osećaju apsolutne slobode razgovora sa nekim. Sa nekim ko je do tad bio potpuni stranac, samo devojka u prolazu, a može ti biti najbolja prijateljica, devojka ili buduća žena. Neopisivo je. Ako postoji definicija uzimanja sudbine u svoje ruke, ja bih je tako definisao. I dan danas sam zahvalan tom drugaru što u svako doba dana mogu da priđem bilo kome a da ne budem stidljiv.

Prvo pismo koje mi je devojka poslala, čitao sam koračajući pešačkim prelazom sa slušalicama u ušima. Negde pred kraj čitanja, rečenica “dečko, lična karta” me je prefokusirala sa tri strane teksta na dvojicu policajaca koji su nameravali da moje prelaženje ulice sa slušalicama na ušima papreno naplate. Novi zakon? O, da. Pismo me je više interesovalo od, za par hiljada praznijeg novčanika, a njih tih istih par hiljada, od mog komentara da je na semaforu bilo zeleno svetlo. Novi zakon, volume 2? O, da. Na moje “pišite kaznu” odgovorili su preturanjem po formularima. Hvala državnom službeniku koji jeudesio da je za kaznu potrebno više informacija i šifara nego za obijanje sefa u ekspozituri beogradskih banaka, takođe udesivši da mi ti isti policajci kaznu ne naplate, već da me puste uz opomenu.

Uvod u prvi gadan raskid bio je propraćen dranjem i psovanjem. Telefonske svađe, ko ih izmisli. Sećam se da je mama ušla u sobu sa rečenicom “Mišo, mislim da i oni sa desetog sprata znaju oko čega se svađate” i protestativno izašla. Možda je trebalo da im pozvonim na vrata i pitam oko čega, jer ni nas dvoje nismo znali.

Prvo “volim te” rekao sam ruku pod ruku koračajući ulicom. Nije bilo filmsko. Nije bilo izvedeno kao zaključak monologa o emocijama. Nije bilo čak ni isplanirano. Bilo je spontano, dečije, budalasto i moje. I u tom trenutku su te dve reči, za mene, menjale sve ostale elokventnosti ovoga sveta. Reči čije značenje treba da predstavlja mnogo više od onoga što danas predstavlja. Koje treba da oslikaju čitavog tebe. Samo te dve reči. Koje treba da kažu sve. Sećam se da sam se umudrio kao da ću izdeklamovati azbuku unazad, a izgovorio sam – volim te.

I tu i tada sam shvatio, da je svaki trenutak koji podelimo sa nekim nama bitnim, jedna mala večnost za sebe, večnost u trenutku, večnost kojoj samo mi određujemo početak i kraj. I iznova je oživljavamo.


Miljan Savić je proždirač romana, zavisnik od kokakole, sarkazma, kuckanja po tastaturi, elokvencije i Twitter-a.