nemanja1 Nemanja Maraš

Fotograf: Hadži-Aleksandar Đurović

WANNABE MAGAZINE: Fotograf, student, hipster… Šta si ti?

Nemanja Maraš: Fotograf – da, mislim da godine rada i truda opravdavaju tu titulu. Student 3. godine Fakulteta primenjenih umetnosti svakako jesam, tako mi kaže indeks, a ovo treće je svakako dezinformacija, iako nemam ništa protiv, pogotovo kada te svrstaju u grupu sa Warhol-om, Pharell-om, Kanye West-om i drugima, koje su takođe ti isti ljudi nazvali hipsterima, prosto je zabavno, ali ne smatram da sam neko ko spada u opis “hipstera” – bar ne po onom legitimnom opisu, a po srpskom opisu verovatno da, što to samo znači da nekom smetam jer nešto dobro radim. Obično se tada dobijaju raznorazne etikete kojima ljudi pokušavaju da ti zadenu neku po njima “pogrdnu” titulu.

Kako si ušao u svet fotografije?

Dobrom voljom, vrednim radom i serijom slučajnih događaja koji su vezani za neke poslovne kontakte, koji su se izdešavali kako na početku moje karijere, tako i nešto kasnije. Iako se celog život u nekoj meri interesujem za fotografiju, moze se reći da sam započeo sve to malo ozbiljnije da shvatam i da se tome više posvećujem sa svojih 17 godina. Započeo sam iz čiste ljubavi i u početku je to bila neka vrsta hobija, ali ubrzo nakon toga, upleo sam se u neke pregovore sa Strukom, koji je, čuvši za mene od kolege i prijatelja Janka Janićijevića, poznatijeg kao “Lud”, mog tadašnjeg poznanika, želeo da sarađujemo na izradi njegovog omota. Bio sam začuđen kada me je pozvao, bio mi je prvi put da radim bilo šta slično i određena doza treme je postojala, ali sve se uspešno završilo, što potvrđuje naša dugogodišnja saradnja. Odatle je sve istorija koju i dalje pišem.

Koji su tvoji dosadašnji uspesi na tom polju?

Mogu da se pohvalim dvema samostalnim izložbama, učešćem na Svetskom Bienalu studentske fotografije u Novom Sadu 2009. godine, dvema prvim nagradama iz oblasti fotografije, zatim sa nekoliko časopisa u kojima su svoje mesto pronašle moje fotografije i desetak uspešno realizovanih omota za muzička izdanja.

Koji su tvoji planovi?

Planovi su mi da završim osnovne studije u Beogradu i da započnem master studije negde u inostranstvu, pa onda kuda nas sudbina odvede, a u međuvremenu da što više stvaram i da taj rad plasiram na što bolji način.

Sa kim si sve uspostavio dobru saradnju do sada?

Sarađivao sam i sarađujem sa modnim dizajnerima kao što su Bata Spasojević, Dejan Despotović, Lada Dragović, Daniela Glišić; sa muzičarima: Struka, Lud, Dada, Demonio, Papi Jaaz, Kristina Kovač i Mirko Luković, kao i sa raznim slikarima, vajarima i drugima.

Opiši nam svoj stil?

Ako mislimo na fotografski stil, taj neki “umetnički potpis”, rekao bih da ja to u potpunosti još uvek nemam, malo ko u ovim godinama i može da ga ima. Mislim da je stil nešto što se stiče kroz dugogodišnji rad, stvaranjem velikog broja radova iz kojih se izdvajaju određeni koji su slični po stilu koji je istrajao godinama i da se to prepisuje kao nečiji stil. Mada dobijao sam komentare da mi je malo mračniji stil i to prihvatam, slažem se. Imam neku tamniju notu, emotivac sam pa možda svet dozivljavam burnije nego što treba. Sve u svemu moj stil je pre crn nego ružičast.

Da li veruješ u ljubav?

Ljubav i ja retko idemo na istoj talasnoj dužini, moram da priznam, uvek se mimoilazimo. Slažem se da postoji neka uzvišena emocija koja u trenutku može da promeni čoveka iz korena i da mu ona da neku životnu eneriju i gorivo koje ga pokreće i nama umetnicima je neophodna ta oscilacija izmedju ljubavi/sreće i patnje jer to je ono što pokreće kreativnost.  Postoji, ali nikad ne može biti ista i istog inteziteta, nije prolazna ali oscilira.

Gde vidiš sebe za pet godina?

Uz situaciju i stanje koje je trenutno u državi, sebe vidim za pet godina u Berlinu ili Parizu, možda kao zvaničnog fotografa neke modne kuće i slobodnog umetnika.

Na čemu trenutno radiš?

Trenutno više radim na idejama, pošto me zima užasno usporava i sputava u realizaciji istih, ali započeo sam skoro jednu jako zanimljivu seriju portreta koja ima velike šanse da postane moja sledeća samostalna izložba. Neću mnogo da vam otkrivam, reći ću samo da nece biti uobičajeno, da će biti kombinacija fotografije i slike, pa ako sve bude kako treba, do kraja godine se opet vidimo na nekom lepom druženju.

Koji savet mozes da daš mladim ljudima koji žele da uđu u svet fotografije kod nas?

Bitno je raditi ono što voliš, to je najbolji recept za uspeh. Savet je da ako to želis, radiš to, zaboraviš sve što će bilo ko reći. Biće i ljubomornih i dobronamernih, ali bitno je samo što više raditi. S obzirom na to da svako danas može da bude “fotograf” jer su aparati postali potpuno pristupačni i digitalna fotografija je omogućila da svako može u ovoj ili onoj meri da se bavi njome… Najbitnija je ideja!


Jovana Miljanović je, pre svega, veliki sanjar. Piše pesme, priče i svoj neobični blog. Oseća potrebu da uvek bude u toku sa najnovijim informacijama iz sveta – kako bitnim, tako i nebitnim. Živi za putovanja, druženje, modu, umetnost i ukusnu hranu. Omiljeni citat: “per aspera ad astra”. Spremna na sve da ostvari svoje snove.

Editors choice