Počeci

Grad Beograd, 6. jul 1911. godina. Lokacija – kafana ”Ženeva”, ugao Aleksandrove i Beogradske ulice. Grupa ljudi vođena idejom da osnuju novi klub sastala se, a gde drugo, nego u kafani – u njoj se, raznorazne ideje dobro razvijaju, tako je vazda u Srbiji bilo! Osnivačku skupštinu govorom je otvorio publicista Jevrem Ješa Pantelić, a po završetku potrebnih radnji, izabrana je i prva uprava kluba – za predsednika je imenovan Andra Jović, za potpredsednike Danilo Stojanović – čika Dača i Jevrem Pantelić, sekretar je postao Dušan Milošević, blagajnik Miloš Ekert, a ekonom Božidar Todorović. Klubski fotograf bio je Ljubiša Glišić, a preteča marketing sekcije, odnosno umetnik za reklame arh. Aleksandar Deroko. Ostali članovi uprave bili su Momčilo Živanović, Boško Krstić i Ivan Živković.

Po proglašenju uprave, usvojena su pravila kluba, kao i lokacija novog igrališta. U pitanju je bio bivši hipodrom, tzv. Trkalište, a tu se inače danas nalazi Tehnički fakultet. Miloš Ekert, po zanimanju bankar, radio je u Praškoj kreditnoj banci, predložio je da ime kluba bude Beogradski Sport Klub (BSK) i to je prihvaćeno od strane svih prisutnih. Uprava grada Beograda odobrila je pravila kluba 1. septembra 1911, čime je zvanično počelo pisanje fudbalske istorije na ovim prostorima!

BSK Custom Romantika je uvek u modi – 100 godina OFK Beograda

Na predlog tadašnjeg centarfora, Milete Nenadovića, koji je studirao u Ženevi, izabrane su i boje kluba koje su bile istovetne boji njegovog koledža, tamnoplava-svetloplava kombinacija. Po tim bojama klub je dobio nadimak ”beogradski plavi”.

Možda je glavni povod osnivanja BSK-a bila loša situacija u klubu “Srpski mač” gde je odnos uprave i igrača godinama bio veoma loš, a sve je ”puklo” kada su se igrači tog kluba odazvali pozivu za igru u reprezentaciji Beograda u cilju odigravanja dve prijateljske utakmice sa selekcijom Zagreba, u današnjoj prestonici Hrvatske. Oni su te utakmice i odigrali, ali po povratku više nisu bili članovi kluba, i sa pojedinim igračima ”Sokola”, đacima tadašnje gimnazije, tzv. ”realke” i službenicima Praške kreditne banke, rešili da osnuju novi, ispostaviće se kasnije, veliki i slavni klub, BSK.

Na Malu gospojinu 1911. odigrana je i prva zvanična utakmica, protiv Šumadije, uz trijumf od čak 8:1. Tadašnji sastav izgledao je ovako: Bota Stanković – Pufta; Miša Obućina – Laf, Josif Papo – Joži; Đoka Popović – Kera, Boža Todorović – Budža, Dušan Milošević – Cucko; Brana Veljković – Ciga, Josif Bener – Jajo, Mileta Nedić, Nikola Stefanović, M. Furjanović – Furka.

Svoje prve međunarodne utakmice, plavi su odigrali protiv tadašnjih austrougarskih klubova, 1913. godine sa novosadskim MTK i 1914. protiv subotičkog Munkača, te pančevačkog SK, dok su omladinci svoj prvi meč odigrali i ranije protiv Građanskog šport kluba iz Zemuna.

Otvaranje stadiona na bivšem Trkalištu (sve do 1906. na tom mestu bio je hipodrom kada se premestio na sadašnju lokaciju – Carevu ćupriju) održalo se na pravoslavni Vaskrs, 6. 7. i 8. aprila 1914. godine ”Uskršnjim loptačkim turnirom”, a učestvovali su BSK, BSK II, Srpski mač i Velika Srbija II, te subotički SAK. U stadion je uloženo tadašnjih 10,000 dinara, a napravljene su pokrivene tribine sa ložama i sedištima za preko 700 gledalaca, što je za taj period bilo fantastično.

Iako se zvanično prvenstvo nije igralo sve do 1923. godine, i iako su fudbalske utakmice u tom periodu bile retke, ipak se u svakom trenutku znalo koji klubovi su najbolji. U Srbiji je u to vreme BSK nosio epitet nezvaničnog šampiona u periodu od 1911. do 1913. godine.

I svetski rat

Rat je najgora pošast uz bolest, u svakom segmentu života. Tako je bilo i kad je fudbal u Srbiji u pitanju. Dva Balkanska i I svetski rat učinila su da klub bude raspušten, a igralište je razoreno od strane neprijateljske artiljerije, dok ga je austrougarska vlast pretvorila u njivu sa zasađenim kukuruzom. Dosta fudbalera je otišlo na ratište, ali su isto tako i neki od njih nastavili sa igranjem fudbala u Francuskoj, Grčkoj, Engleskoj i Italiji. U Beogradu pod okupacijom, preostali mlađi igrači iz predratnih beogradskih klubova udružuju se u SK Beograd i igraju nekoliko prijateljskih utakmica u cilju sakupljanja sredstava za sirotinju i da bi se digao moral ljudima u tom teškom periodu.

Po završetku rata, objekat na kome je BSK igrao utakmice je obnovljen, te je vratio prvobitnu namenu od kraja marta 1919. do preseljenja na Topčidersko brdo 1929. godine, na lokaciju današnjeg stadiona Partizana.

U Kraljevini SHS 1919. godine se organizuje i fudbalski savez sa sedištem u Zagrebu. Od 1920. godine formira se prvenstvo Beograda i Beogradski loptački podsavez (BLP), u kome te godine učestvuju BSK, Jugoslavija, BUSK i Soko, da bi u narednih par godina broj klubova rastao sve više. BSK osvaja prvenstva Beograda u njegova prva tri izdanja, a 1924. beleži se i jedan od većih uspeha u istoriji – sa 4:2 savladan je u to doba jedan od najboljih klubova Evrope, mađarski Ferencvaroš.

Sa svojim bratom Nikolom, 1925. godine u BSK dolazi Blagoje Moša Marjanović, koji će u kasnijem periodu važiti za jednog od mnogih koji su obeležili prvi vek postojanja kluba.

Posle neuspeha u kvalifikacijama za državno prvenstvo koje se održava od 1923. godine i dosta lošeg stanja u klubu, 1927. BSK pobeđuje u prvenstvu Beogradskog loptačkog podsaveza i od te godine redovan je učesnik takmičenja koje su činili najbolji klubovi iz ostalih podsaveza.

Petog i šestog maja 1929. godine, turnirom u kome su učestvovale četiri ekipe, BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) i Slavija (Bugarska), otvara se stadion sa atletskom stazom, kapaciteta za preko 30,000 gledalaca na Topčideru i klub se premešta sa starog Trkališta, zbog izgradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije, na novu lokaciju, koja je kasnije dobila i veštačko osvetljenje. Prva noćna utakmica odigrana je sa Rapidom 24. jula 1934. godine.

Administrativnim putem i različitog tumačenja pravila saveza i podsaveza, posle još jednog osvojenog prvenstva BLP-a, zbog navodnog igranja jednog igrača koji nije imao pravo na to, Markovića, BSK – u se oduzima titula prvaka države 1929. godine. Već sezone 1930/31, pored naziva najboljeg u svom podsavezu, klub osvaja svoje prvo državno prvenstvo na zaista maestralan način, pobedivši u svih deset utakmica, uz gol razlike 32:6! Taj uspeh do početka II sv. rata ponovljen je još četiri puta, u sezonama 1932/33, 1934/35, 1935/36 i 1938/39. Mora se pomenuti da su najbolji strelci prvenstava prve zajedničke države bili Kuzman Sotirović, Đorđe Vujadinović u dva navrata, Blagoje Marjanović čak tri puta, i Svetislav Glišović.

U tom periodu BSK imao je zavidnih uspeha na međunarodnoj sceni, kada je u Mitropa kupu u dva navrata bio na korak od finala, ali klubovi iz Mađarske, tadašnje fudbalske velesile, ipak su bili za nijansu jači.

Ono što je takođe važno napomenuti, jeste to da su 1930, na svetskom prvenstvu u Urugvaju, gde je podeljeno treće mesto sa SAD-om, a što predstavlja naš najveći reprezentativni uspeh u istoriji, dve trećine naše reprezentacije činili članovi BSK-a! Takođe, prva tri jugoslovenska fudbalera koji su proslavili “zlatni jubilej” sa 50 utakmica u nacionalnom timu bili su Blagoje Moša Marjanović, Milorad Mikica Arsenijević i Aleksandar Tirke Tirnanić.

Dosta je legendarnih igrača iz tog perioda, momaka koji su bili idoli tadašnje sportske javnosti: Dr Mihajlo Andrejević, Andra Kojić, Mileta Nedić, Nikola Simić Pop, Bora Vasiljević Ikiš, zatim braća Moša i Grba Marjanović, Lajoš Šenfeld Tuško, Baja Dragićević, Đorđe Vujadinović (jedini igrač koji je učestvovao u svih pet pohoda na titulu), Kuzman Sotirović, Svetislav Glišović, Mikica Arsenijević, Aleksandar Tirnanić, Sava Marinković, Svetislav Valjarević, Vojin Škoba Božović, Franjo Glazer, Dragutin Najdanović, Gustav Lehner, Ernest Dubac, Petar Manola… Samo su deo onih koji su gradili zdrave temelje našeg fudbala, a BSK je na zbirnoj tabeli prvenstava te epohe na vodećem mestu.

II svetski rat

Ponovo rat. Ipak, igra traje, a ligu čine klubovi iz Beograda. U leto 1941. BSK je osvojio tzv. “Srpski kup”, u liga takmičenju sa šest klubova, zatim leta 1943. opet je bio prvak BLP-a u ligi od 10 timova, a u martu 1944. godine osvojio je prvenstvo Beograda, tako da treba dodati još tri titule na one predratne.

Stadion na Topčiderskom brdu biva teško oštećen savezničkim bombardovanjem 1944. godine, a posle tog događaja, koji se odigrao na Vaskrs 1944. godine, do ulaska partizana u Beograd u oktobru, nije bilo fudbalskih utakmica u našem gradu.

Tada su za BSK igrali neki novi klinci, predvođeni golmanom Srđanom Mrkušićem, Miodragom Mindom Jovanovićem, Rajkom Mitićem, Bobom Mihailovićem, Brankom Stankovićem, Kostom Tomaševićem, koji su posle rata i nakon zabrane postojanja BSK-a, svi bili rasuti po novoformiranim klubovima – Crvenoj Zvezdi i Partizanu, kao i Miloradom Nikolićem Popcem, koji je posle rata otišao u inostranstvo i više se nije vraćao u Beograd.

Dolazak nove vlasti i ukidanje BSK-a

Fudbal je za vreme II svetskog rata bio tabu tema, kao uostalom i sva fudbalska takmičenja pre 1945. godine koju je nova vlast odredila kao prvu godinu početka odigravanja fudbalskih prvenstava, što na žalost većina medija i ljudi i dan-danas prihvata.

U decembru 1944. BSK i SK 1913, najtrofejniji beogradski predratni klubovi ne pominju se svojim imenima nego “plavi” i “crveni” i igraju u korist siromašnih porodica. Od 1945. godine ne postoje više ni pod tim nazivom, a 5. maja te godine, zvanično su ukinuti svi tadašnji klubovi bez pominjanja poimenice, proglasom Ministarstva prosvete i potpisom Mitre Mitrović – Đilas.

Osniva se tim USAOS-a (Ujedinjena Socijalistička Antifašistička Omladina Srbije), tj. FK Crvena zvezda i tim I Armije koji je preimenovan u Centralni Dom Jugoslovenske Armije Partizan, po uzoru na moskovski CDKA (kasnije CSKA). Crvenoj Zvezdi dodeljuje se stadion SK Jugoslavije (nekadašnji SK 1913 i Velika Srbija), a CDJA Partizan stadion BSK-a.

Timovi su ukinuti 1944. godine sa zvaničnim razlogom što su igrali u vreme rata, a takođe, namera je bila da po sovjetskom modelu svi timovi budu sa upravama iz partije, vojske i policije.

Osnivanje FK Metalac

U Sali u Nemanjinoj broj 25, tog 25. marta 1945. formira se tim sindikata metalaca – FK Metalac i date su mu prostorije predratnog FK Jadran. Takođe, osnovano je i Sportsko društvo “Metalac”, sa svojih sedam sekcija – fudbalskom, rvačkom, košarkaškom, rukometnom, hokejaškom, biciklističkom i atletskom. Kasnije je ukinuta rvačka i hokejaška, a dosta nakon toga uključena je teniska i šahovska sekcija.

Josip Broz Tito je proglašen za počasnog predsednika kluba, a ime je doneto dekretom pre održavanja osnivačke skupštine i niko se nije usuđivao da bilo šta protivreči. Tada je vlast forsirala da se osnuje što više klubova sa nazivom Proleter, Napredak, Mladost, Dinamo, Partizan, Metalac i slično. Klub je zadržao boje predratnog BSK-a, svetloplavo-tamnoplavu kombinaciju boja, a i grb je bio sličnog oblika. Na osnivačkoj skupštini prisustvovali su, i ušli u strukture kluba naši legendarni igrači – inž. Milorad Arsenijević i inž. Sava Marinković. Iste godine, sada Metalac, postaje prvak Beograda (liga od šest timova), a u odlučujućoj utakmici pobeđena je Crvena zvezda. Plavo-beli uzimaju redovno učešće u šampionatima nove države koje se igra od sezone 1946-47.

Povratak BSK-a

Na vanrednoj skupštini kluba, 22. jula 1950, doneta je odluka da se ponovo vrati ime BSK, a mnogi su bili skeptici da li će vlast dopustiti da se to ime ponovo nosi, no Vladimir Dedijer, tadašnji politički funkcioner, a predratni navijač BSK-a, na to je rekao da je BSK “baš lepo ime” i da ne vidi problem u tome, te je vraćeno ime BSK i klub po svemu podseća na istoimeni klub od pre rata i tamnoplavo-svetloplava boja dresova se ne menja, a grb je skoro identičan onom predratnom. Pod tim imenom klub osvaja svoja prva dva trofeja u nacionalnom kupu i to 1953. i 1955. godine, kada je pobeđen splitski Hajduk u dva navrata.
Ono što je takođe zanimljivo iz tog perioda je to da omladinci 1951. godine postaju prvaci SFRJ, a da je drugi tim ušao u osminu finala nacionalnog kupa.

Stanoje Jocić i Predrag Pop Marković postaju prvi strelci lige, a 1955. godine osvojena je vicešampionska titula.

Tih godina isticali su se i ostali upamćeni brojni igrači kao što su: Dragiša Filipović, Aleksandar Panić, Sreten Davidović, Lazar Tasić, Zdravko Juričko, Vasilije Šijakovic, Sava Antić, Predrag Pop Marković, Petar Radenković, Tomislav Kaloperović, Stanoje Jocić, Živko Josić i drugi.


Fuzija sa TSK Šumadijom i promena imena u OFK Beograd

Klub se takmičio pod starim imenom sve do 26. novembra 1957. godine, kada BSK dolazi u dosta lošu finansijsku situaciju i tada se, posle fuzije sa nižerazrednom TSK Šumadijom, u koju su ušli jaki državni funkcioneri, tzv. “geneksovci” – operativci UDBE koji su pre toga bili u upravi Partizana, opet menja ime kluba u današnje – OFK Beograd, a boje i danas karakteristične plavo-bele. Osnivačka skupština održana je u sali radničkog univerziteta ”Braća Stamenković”. Pre promene imena, 24. avgusta 1957. odigrana je prva utakmica na sadašnjem Omladinskom stadionu (ranije se zvao Omladinski stadion Jugoslavije), OFK Beograd – FK Budućnost 3:1.

Prefiks OFK je dodat i da bi klub konačno dobio svoj stadion, Omladinski, koji je dobio na korišćenje od grada. Do tada je BSK plaćao kiriju za korišćenje Zvezdinog stadiona, pa ih je Zvezda ponekad i tužila za neizmirivanje iste. Kada je Zvezdin stadion postao nepodoban za prvu ligu, BSK je igrao na Partizanovom ili onom nekadašnjem.

Takođe, mora se reći za strah tadašnje vlasti od nacionalističkog prizvuka imena BSK Šumadija, koje bi moglo privući “reakciju” i to je jedan od razloga za donošenje novog imena OFK, a zvanično je rečeno, “Beograd treba da ima prvoligaša sa imenom grada“.

Nove staze slave

Već 1962. pobedom u finalu nad subotičkim Spartakom, u riznicu je dodat još jedan trofej Kupa, a četiri godine kasnije, u nezaboravnom finalu koje se i dan danas prepričava,  zagrebački Dinamo je poslat kući sa šest golova u mreži. Tada je osvojen, do sada poslednji, četvrti kup u istoriji kluba.

Još jednom je OFK bio nadomak osvajanja nove titule, ali generaciji iz sezone 1963/64, to ipak nije uspelo. Možda je jednostavno bila u pitanju sreća, ali treba napomenuti da po mnogima, klubu nije bilo dozvoljeno da uzme šampionat i tako razbije tradiciju isključivog osvajanja titula tadašnje ”velike četvorke”.

Mreže protivničkih golmana u tom periodu, pored ostalih igrača, redovno je pogađao Slobodan Santrač, koji je postao apsolutni rekorder po broju postignutih golova u našim prvenstvima – 218, a taj rekord do dan danas nije nadmašen i pitanje je da li će ikada i biti. Noseći plavo-beli dres bio je i Bronzana kopačka Evrope.

Šezdesete i sedamdesete su godine kada je za OFK Beograd čula cela fudbalska Evropa, a u evro takmičenjima pred njim su padali i takvi velikani kao što su minhenski Bajern, torinski Juventus, Fejnord iz Roterdama, Napoli, grčki Panatinaikos i mnogi drugi klubovi koji su i dan-danas “krem” svetskog fudbala. Tih godina OFK je 12 puta učestvovao u međunarodnim kupovima i to, dva puta u Kupu pobednika kupova, po tri puta u Kupu sajamskih gradova i Kupu UEFA, i po dva puta u Intertoto i Mitropa kupu.

Najveći internacionalni uspeh u periodu posle II svetskog rata bio je polufinale KPK, gde je u dvomeču bolji bio londonski Totenhem, kasnije osvajač tog takmičenja, a vredno pomena je i četvrtfinale UEFA kupa 1973. godine kada je Tvente eliminisao ”romantičare”. Taj nadimak je ”zarađen” u periodu najvećih uspeha kluba, zbog lepršave igre, velikog broja golova, svega onog što danas prikazuje, recimo, moćna španska Barselona.

Za klub su tada između ostalih nastupali velikani našeg fudbala, od kojih su mnogi od njih bili standardni reprezentativci poput Josipa Skoblara, Dragana Guglete, Spasoja Samardzića, Blagomira Krivokuće, Sretena Banovića, a nešto kasnije Ilije Petkovića, Slobodana Santrača, Dragoslava Stepanovića, Ninoslava Zeca, Bogdana Turudije, Petra Borote, Dušana Lukića. Imao je OFK-a tih godina veliku armiju navijača širom cele Jugoslavije, kao i van granica SFRJ, a podatak koji najbolje govori o tome jeste da je u nemačkom gradu Štutgartu 1971. godine osnovan OFK Beograd Štutgart, koji se i dan-danas takmiči u nemačkim regionalnim ligama.

Sive godine

Osamdesete godine XX veka pamtiće se po lošem, jer je klub konstantno bio između prve i druge lige, da bi posle ispadanja iz elitne lige SFRJ 1986, ostao u drugoligaškom rangu takmičenja sve do raspada države i povratka u ligu koju su činili klubovi iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Te 1991/92. napravljen je odličan rezultat i tada je pod vođstvom legendarnog Ilije Petkovića, koji je te godine sa mesta tehničkog direktora preuzeo trenersko mesto, u jakoj konkurenciji izboren izlazak u Kup UEFA. Nažalost, sankcije su uništile san da se OFK Beograd vrati na evropsku fudbalsku mapu posle dugog niza godina.

U drugoj ligi, za 10 sezona, OFK je odigrao 300 utakmica, od čega su zabeležene 152 pobede, 70 remija i 78 poraza, uz 499 postignutih golova i 274 primljena.

Treba reći da su omladinci 1985. postali prvaci Srbije i vicešampioni Jugoslavije, a da je u sezoni 1989/90 igrano polufinale nacionalnog kupa, iako je tim nastupao u drugoj ligi.

Bogatiji klubovi odvodili su odlične mlade igrače iz jedne od najboljih škola na ovim prostorima, pa nije bilo vremena i mogućnosti da se tim održi i napravi neki veći rezultat.

Ni devedesete nisu bile srećnije za OFK (osim ranije pomenutog uspeha iz sezone 1991/92), kao uostalom, ni za ostatak Srbije, koja je opet pogođena ratnim dešavanjima, ali najvažnije je to da je klub i u teškim uslovima opstao.

Neki novi klinci

Ime kluba je 2002. promenjeno u F.K. OFK Beograd što nailazi na dosta podeljena mišljenja među pristalicama plavih i uopšte u fudbalskoj javnosti Srbije. Navijačka grupa Plava Unija Beograd, traži da se vrati pravo ime OFK Beograd, bez dodatog i gramatički neispravnog FK. Takođe su postojale i inicijative za vraćanje prvobitnog imena kluba Beogradski Sport Klub!

U poslednjoj dekadi beležimo promenljive rezultate. Od uspeha 2003, kada je posle 29 godina obezbeđen plasman u jedno evro takmičenje (Intertoto kup) i učešća u polufinalu, kada je bolji bio slavni madridski Atletiko. Tu se ”Ofkovcima” vratio davno izgubljeni ponos.

Petar Divić je nastavio putem svojih slavnih prethodnika i postaje prvi strelac lige u  sezoni 2001/02, sa 27 golova.

Posle četrdeset godina, 2006, OFK je bio nadomak osvajanja domaćeg kupa i vodio 2:0, ali je ekipa poklekla u produžecima, Crvena zvezda je pobedila 4:2. Vredan uspeh zabeležili su omladinci, koji su osvojili prvenstvo Srbije 2008 i 2009. godine

Sezona 2009/10 opet je vratila osmehe na lica svima onima koji žive za plavo–bele, kada je klub ponovo bio u vrhu tabele, a izboren je i izlazak u Evropu i umalo je iznenađen bogati turski Galatasaraj, koji je šokiran u Istanbulu (2:2), ali u revanšu na Karaburmi je bilo 5:1.

Momci poput Milića, Sinđića, Krstića, Kecojevića i ostalih danas brane slavu i čast velikana, a u omladinskoj školi novi biseri čekaju svoju šansu. Bilo kako bilo, da li volite i bodrite crveno ili crno-bele boje ili možda neke treće, plavo-bele morate da poštujete. Ne morate da ih volite, ali ih poštujte, ima ko da ih voli, to su momci sa južne tribine Omladinskog stadiona. Ove 2011. svaki navijač  OFK Beograda i svaki Srbin i fudbalski poštovalac mora da bude ponosan jer je od BSK-a do OFK-e jedan klub iz naše zemlje ušao u ”klub 100” gde se odavno nalaze velikani poput Juventusa, Barselone, Milana, Reala, Intera, Seltika i mnogih, mnogih drugih. Zato, za koga god da vam srce kuca, odvojite vreme u subotu 3. septembra u 16:30 i budite deo istorije, dođite na Karaburmu gde će slavljenik ugostiti bratski im Dinamo iz Moskve. Dođite, nek’ odjekne aplauz kao nekada, za prvi beogradski klub koji je ispisivao zlatna slova srpske fudbalske istorije. Srećan jubilej, OFK Beograde!

OFK 2011 2012 Custom Romantika je uvek u modi – 100 godina OFK Beograda
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže ”nikada ga ne drži mesto”, čovek je ”od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.

Editors choice