Spusti me, molim te

Spusti me, molim te

Uprkos naivnosti imam pamet, pronicljivost i duh.

I sposobnost da se nasmejem svemu.

A to je dar.

Poseban dar.

Osvrćem se svakodnevno oko sebe i odbijam da padnem na trepavice od šoka.

Zbog trepavica, naravno.

Šok je ovde prirodno stanje.

U okruženju trenda sponzorsko – emotivnih odnosa i polusveta koji istinski veruje da je u dobroj misiji spašavanja moralnih i ljubavnih vrednosti?

I kako je to uopšte moguće ako u tom njihovom odnosu, jedna strana plaća, a druga je plaćena.

–       I šta je tu moralno?

Taj materijalni deo verovatno.

Zarada svih onih kojima pamet i račun idu ispred srca.

Komercijalizacija je potpuna a fensi, stil života treba pratiti po svaku cenu, i uvek, i obavezno na visokim potpeticama.

Ali, svako ko je samo jednom pokušao da nešto primeti van okvira materijalnog, nađe srodnu dušu, prepozna hemiju i pojuri je i stigne, zna da je to nemoguće sa  viškom od 12cm na nogama.

–       Stani, molim te, sledi spasonosno očajnički vrisak!

–       Sačekaj me, možemo zajedno neko vreme do nekih realnih visina i pravih osećaja.

Između večnog straha od samoće i straha od vezivanja uvek stane taj još jedan telefonski razgovor.

I uvek iste rečenice, ton.

Iz slušalice nezadrživo teku nove laži.

Prepoznatljive pre i posle svega.

Laži.

U svakoj reči.

Hodaju između kao po oštrici žileta, a da ipak ne padnu ni na čijoj strani.

Ni na njegovoj, ni na mojoj.

Između mog gušenja i gnušanja, uklapaju se poslednje kockice iz tih par godina za nas.

–       U kom smo žanru?

–       Ansamblu.

–       Da li je ovo drama, tragedija, ili komedija?

–       Tragikomedija?

–       Ma da, atelje propalih ljubavi.

Besmislene predstave.

A, uvek može bolje.

Možemo li da se osećamo ispunjeno ako već ne možemo da budemo srećni?

Možemo li i da se klackamo izmedju ta dva straha u ravnoteži do besvesti i natrag?

Ne, jer je nemoguće!

Klackalica kao sprava je i zamišljena da funkioniše tako, da jedna strana bude na dnu, dok je druga u oblacima.

Svi u jednom trenutku poželimo i osetimo taj uzlet, let do neslućenih visina, i upravo saznanje da ne znamo, šta ćemo sa tim, i kako ćemo, i koliko ćemo, nas spušta na dno.

Večnost ne postoji.

Samo trenuci.

Večnost nema moć.

A, odnosi su definitivno postali demonstracija moći.

Iako se moć generalno definiše kao mogućnost jednog bića da nametne volju drugom, bez obzira želeo to ovaj ili ne, u Srbiji ovaj pojam ima još bezboroj nerazumljivih značenja.

Moć novca i gluposti pre svih.

Moć kao nadmoć, upravljanje, zapovedanje, tlačenje, prisvajanje, posedovanje.

Moć!

Šta fali razgovoru?

Nesigurnost je užasna stvar.

I opet moć!

Vremena se ne menjaju.

Kao ni načini izražavanja.

Uprkos svemu, želim ponovo i ponovo, da samo na trenutak sa gornje strane klackalice vidim neki moj novi život.

Novo lice.

I nove oči.

Novostvorenu mene.

Tu ženu moći.

Snažnu i nezaustavljivu, sa nemerljivom energijom i emocijom.

Da nema te sile koja može da me uspori.

I pobedu kao moj metod, hrabrost kao obavezan oklop, uspeh, a ne raspravu za dokaz.

Ultimativnu beogradsku lejdi!

Da li to znači da treba da zaboravim sopstvenu pamet i usvojim tuđe gluposti?

I da time licitiram sopstvena osećanja?

I naravno da sledi sasvim predvidiv dijalog:

–       Što se kurčiš kad ne umeš da letiš?

–       Spusti me, molim te!!!


Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.