Postoji nešto zaista predivno u vezi sa starim razglednicama. Energija uložena u proces biranja, pisanja i slanja ovih snimaka koji bude sećanja je potpuno pozitivna. Svaka je izabrana i kupljena s namerom da prenese lepe misli i brigu o prijateljima i porodici. Tako, iako razglednice možda više nisu u upotrebi, one i dalje otelotvoruju osećanja mnogo bolje nego email-ovi.
Nedavno sam se podsetio moći razglednice otkrivši jednostavnu poruku jednog stranog vojnika koju je napisao svojoj ženi koja je bila daleko. Ovo srećno otkriće neposlate razglednice me je nagnalo da bolje proučim njihovu formu od pre jednog veka.
Sve je počelo dok sam pretraživao pijace i male prodavnice u svom rodnom gradu na moru, Brajtonu. Dok sam, prilično besciljno, pregledao malu hrpu razglednica, jedna slika mi je zapala za oko. Bila je to stara, tonirana razglednica Kule sa satom spomenika dobro poznatog bilo kome u gradu. Ništa spektakularno, reklo bi se, ali druga strana mi je i te kako privukla pažnju.
Vojnik stacioniran u Brajtonu 1919. napisao je ovu razglednicu “svojoj dragoj” u Hamiltonu, Kanada. U krasnopisu uobičajenom za početak 20. veka, vojnik je napisao kratku, ali dirljivu poruku za Novu Godinu u kojoj govori da je pored Kule sa satom prošao “nekoliko puta prvog januara 1919.” Iz nekog razloga, ova karta nikada nije poslata i vojnikova žena nikada nije pročitala poruku napisanu pre skoro stotinu godina.
Ova razglednica je verovatno samo jedna od hiljada koje su ostale neposlate. I sam sam često pisao razglednice za praznike, a zatim ih donosio kući sa sobom jer sam zaboravio da kupim markice – zašto bi, onda, bilo bilo kakve misterije iza ove karte i njene prilično uobičajene poruke.
Šta god razlog bio, moja radoznalost je pobedila i kupio sam razglednicu. Od tada, mesecima sam razmišljao o ovom mladom vojniku i tome šta se sa njim desilo. Razmišljao sam o tome da pronađem njegove naslednike, da konačno dostavim razglednicu, kada već on nije mogao. Zamišljao sam različite priče o tome šta mu se desilo i zašto karta nije poslata. Da li je otišao u rat, ostavljajući je zajedno sa ostalim stvarima, i nikada se nije vratio? Da li je umro zbog povreda, kao i mnogi ranjenici vraćeni u Brajton, a njegova poruka bačena u smeće? Možda je samo zaboravio da je pošalje. Šta god bio razlog, želim da saznam više. Dok ovo pišem, obećavam sebi da ću ovu priču dalje istražiti. Nisam siguran gde će me ta avantura odvesti, ali jedva čekam da otkrijem malo više o ljudima iza ove razglednice. Možda sa vama podelim šta sam otkrio.
Ova razglednica je bila tonirana. Stare crno-bele ili sepia karte su dobre i nude jasnu sliku, ali ja više volim tonirane karte, na kojima se umetnik potrudio da doda još jednu dimenziju stvarnosti jednobojnoj slici. U našem haj-tek svetu trodimenzionalnih slika i holograma, dodavanje roze, plavog ili braon mastila predstavlja brižnost i promišljenost. Takođe je prilično šarmantno i nešto u vezi toga me tera da se smejem. Još nešto u čemu uživam kod starih razglednica je to što mogu da pronađem zgrade ili spomenike koji su još uvek tu, ili da prepoznam promene koje su zadesile ulice. Često one otkrivaju toliko toga i mogu da otvore novi svet koji istražujemo kada ponovo prođemo tim ulicama.
Skoro sam u Beogradu pokupio nekoliko finih, starih razglednica. Tonirane slike Terazija, državnih zgrada i pogleda preko reke bude misli o drugačijem svetu, ne samo drugačijem vremenu. One prikazuju mirne ulice sa malo ili bez ikakvog saobraćaja, a građevine od svetlog kamena imaju svoj prostor i nisu samo nagurane jedna uz drugu u dimom zamrljanu masu, kao što je danas često slučaj.
Tokom svojih mnogih poseta Banja Luci, takođe sam pronašao priličan broj ovih razglednica iz ranog 20. veka. Osim snimaka reke i stambenih zgrada, one predstavljaju grad koji je veoma drugačiji od poslovnog centra koji se danas tamo stvara. Tada su ulice Banja Luke bile pune muškaraca i žena muslimanske verosipovesti u dugim pletenim čarapama i sa tradicionalnim obeležjima na glavi. Vide se ispred džamija i u užurbanim trgovačkim ulicama. Mnoge od zgrada i danas postoje, mada je velika džamija srušena tokom rata i trenutno se ponovo gradi.
Želeo bih da preporučim dve neverovatne knjige koje pričaju priču o gradu kroz tonirane fotogradije: Pozdravi iz Beograda (dva toma) i Pozdravi iz Banja Luke. Voleo bih da posedujem obe ove knjige, ali, ako su veoma skupe, moraću da se zadovoljim prelistavanjem njihovih stranica u knjižarama. Predlažem da ih sledeći put potražite.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Uroš Pajović
