Wannabe intervju: Radoman Kanjevac

Wannabe intervju: Radoman Kanjevac

KORICE COVEK U SENCI2 Wannabe intervju: Radoman KanjevacU knjizi “Čovek u senci” nalaze se autorova razmišljanja i zapisi pod naslovima “O vremenu”, “O ljudima”, “O narodu”, “O nagradama”, “O književnosti”, “O kritičarima”, kao i njegove refleksije o mnogim drugim temama. Radoman Kanjevac bio je glavni i odgovorni urednik studentskog radio programa “Indeks 202″, urednik i voditelj emisija “Prodor”, “Niko kao ja” i “To je samo rokenrol” na programima Radio Beograda, i glavni i odgovorni urednik “OK” kanala, prve nezavisne televizije u Srbiji.

Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova najpoznatijih hitova grupe “Galija”. Nakon saradnje sa Galijom objavio je nekoliko knjiga pesama, koje su izazvale izuzetno interesovanje kritike i čitalačke publike.  Iskoristili smo njegovo gostovanje u Vranju za razgovor o  novoj knjizi i nekim drugim temama.

WANNABE MAGAZINE: Književni kritičar Petar Arbutina napisao je da ako odlučite da pišete knjigu fragmenata, morate da shvatite da ono što pišete je “jedan produženi krak svesti o tome da živimo u jednom svetu koji je potpuno atomiziran, gde celina više ne postoji, gde upravo fragmenti govore mnogo više o celini nego celina sama.“ Kako ste pisali  “Čoveka u senci“?

RADOMAN KANJEVAC: Svaki pesnik, osim pesama, piše i nešto drugo. Postoje u njegovom životu momenti kad bi zapisao nešto kratko, što nije pesma, neki utisak, misao ili belešku. Ti zapisi su, po pravilu, nepretenciozni, bez ikakave ideje da jednog dana predstavljaju neku celinu. Tako sam i ja, u predasima između pesama, godinama u svojim notesima beležio neke svoje utiske i razmišljanja. U jednom trenutku učinilo mi se da ti fragmenti, u ovom vremenu koje se čitavo sastoji iz fragmenata i malih, kratkih formi, ne bi izgledali loše kao celina. Tako je nastala  knjiga “Čovek u senci”.  U njoj se nalaze beleške i zapisi pisani u dugom rasponu od dvadeset godina, od samog početka devedesetih do 2009. godine. Pisao sam tu knjigu, dakle, dosta dugo, a to što je ona tanka znači da sam pokušao da budem strog prilikom izbora onoga što će biti objavljeno i da sam želeo da imam knjigu koja i formom i sadržinom odgovara ovom vremenu. Mislim da je vreme debelih knjiga prošlo.

Ovo je vaša prva knjiga u prozi. Šta vas je opredelilo da je napišete?

Na ovo pitanje sam, na neki način, već odgovorio. Pisao sam te beleške bez ideje da ih objavim po svaku cenu. To je možda razlog što je ova knjiga, u nekom smislu, intimnija i više lična od nekih mojih knjiga pesama. Ne bih rekao da je ovo knjiga u prozi, to su ipak zapisi jednog pesnika, najpre bi se moglo reći da su to lirski, autopoetički zapisi jednog pesnika. Zanimljivo je da su ovakve knjige u našoj književnosti pisali uglavnom pesnici, od Andrića, čiji su “Znakovi pored puta” možda najpoznatija knjiga iz ovog žanra, pa sve do Dučića ili Duška Radovića. Ova knjiga pomalo podseća na svaku od tih knjiga, ali se ipak i dosta razlikuje, onoliko koliko se razlikuje ne samo autor nego i ovo vreme od vremena u kojem su te knjige nastajale.

Koliko ste uspeli da se odmaknete od poezije pišući ovo delo?

U ovoj knjizi sam se odmarao od poezije. Ja sam na tom odmoru zaista uživao. Nadam se da će uživati i čitaoci. Jedna mala doza poezije je tu ipak prisutna jer pesnik, i ako bi to želeo, ne može da pobegne od sebe, kao što ni dobra knjiga, čak i ako bi pisac želeo, ne može da pobegne od svog autora. Možda se u ovoj knjizi nalazi više mene nego u bilo kojoj mojoj knjizi pesama. Onaj ko zaista hoće mene da upozna bolje je da pročita ovu knjigu nego da me upozna lično jer bih, u tom ličnom upoznavanju, možda mogao i da ga razočaram. Jedan stari čika je davno rekao: „pisca je najbolje ne poznavati“.

U knjizi “Čovek u senci” pišete o ljudima. “Retki su ljudi čiji se ukus menjao sa vremenom. Onaj ko vas je nekad voleo voleće vas ponovo, a onaj ko vas nije voleo, nikad vas neće ni voleti.” U čemu je istina?

I na to pitanje sam, na neki način, odgovorio u knjizi. “Laž se obično nalazi u narodu, a istina u pojedincu. U laž se veruje kolektivno, a istine se plaši svako pojedinačno”. Istina je uvek u čoveku, u pojedincu, istina nikad nije na televiziji, u novinama ili na internetu. Istina čoveku nije ni neophodna da bi se dobro osećao. Ponekad je neka lepa laž ono što čoveka čini srećnim i održava u životu.

P1060139 picnik Wannabe intervju: Radoman Kanjevac

Pišete i o narodu: “Poraz je ono što nas je uvek činilo jakima, pobeda nas nikad nije posebno inspirisala. I taj naš čuveni inat, to naše najčešće pogonsko gorivo, stimulisan je porazima.” Hoće li se u tom pogledu nešto promeniti?

Taj tekst pisan je u proleće 1996. godine. Učinilo mi se da u vreme tadašnjeg nacionalističkog zanosa i patetične euforije treba napisati jedan tekst koji će biti kritičan prema narodu i u isto vreme otrežnjujući na neki način. Jer, kao što sam rekao na početku tog teksta, “niko ne može sa sigurnošću tvrditi da je više deo sveta nego sopstvenog naroda i zato bi svako prema sopstvenom narodu morao da bude kritičan barem onoliko koliko je kritičan prema svetu. Jedino bi prema sebi čovek morao da bude više kritičan nego prema svom narodu”. Ja sam u knjizi pisao i o nekim našim dobrim osobinama koje, kao i ove loše, ne cenimo dovoljno i ne uviđamo na pravi način. Mentalitet jednog naroda je nešto što se gradi vekovima i nije ga moguće menjati tek tako. Na naše najvažnije osobine, ono što nas istinski određuje, više su uticale istorijske okolnosti nego naša slobodna volja, tako da se nešto u našem mentalitetu možda može promeniti kad se u suštinskom smislu promene okolnosti u kojima živimo, mada se meni čini da je u našem mentalitetu najbolje to što smo istinoljubivi i spremni da mirno podnesemo kritiku na sopstveni račun ako u njoj ima i zrno istine.

S obzirom da ste bili glavni i odgovorni urednik prve nezavisne televizije u Beogradu i Studentskog radio programa Indeks 202, nisu izostali ni fragmenti o novinarstvu kao profesiji?

Neki novinari, moji prijatelji, zamerili su mi što sam u knjizi napisao da je dobar novinar “onaj iz čijeg teksta ne morate saznati njegovo političko uverenje”. Ja, međutim, danas, kao i onda kad sam radio u nekim redakcijama, zaista mislim da je posao novinara da ocenjuje i bude posmatrač, a ne učesnik u političkom životu, niti mislim da novinar ima pravo da sopstvenim političkim stavovima zamara svoje čitaoce, gledaoce ili slušaoce. Sagovornik je tu da saoštava svoje mišljenje i stavove, a novinar je tu da izabere sagovornika i postavlja pametna pitanja. Kod nas, međutim, postoje novinari koji se svađaju sa svojim gostima, raspravljaju, dele lekcije kao da gledalac ne ume sam da zaključi da li je nešto od onoga što je rekao njegov sagovornik tačno ili nije.

U vašim  “autopoetickim mikroesejima”, kako ih je Arbutina nazvao, ogleda se i vaš lik.  Da li ste na svom primeru shvatanja sveta i pojava hteli da publika  čita između redova?

Čitalac uvek čita između redova, čak i onda kad mislite da nema ništa između redova, da ste napisali sve što ste imali da kažete.

Rok kritičar Peca Popović napisao je da je knjiga “Čovek u senci”, neka vrsta “Znakova pored puta” za rokenrol generacije. Da li biste nam opisali tu generaciju?

Pa i to sam, na neki način, napisao u knjizi: “Ako treba da biram izmedju raznih pripadništava na koja sam bio osudjen izabrao bih pripadništvo svojoj generaciji, onoj generaciji koja je rasla uz rokenrol i do dana današnjeg delila sudbinu ove muzike. Baš kao što rokenrol još uvek smatraju muzikom za mlade, iako su njegovi protagonisti odavno počeli da umiru, tako je i moja generacija osudjena na prokletstvo da bude večno mlada i da nikad ne bude shvaćena ozbiljno. To nas je uvek osudjivalo na otpor i nepripadanje – naše najuzvišenije osobine”.

Radoman Kanjevac 2010. picnik Wannabe intervju: Radoman Kanjevac

Takođe, u kritici Pece Popovića stoji: “Na složeno pitanje ko je i kada pesnik, slučaj Radomana Kanjevca je jednostavan: valja biti talentovan i etičan.” Koliko ste verovali talentu, a koliko sticaju okolnosti kada je “Čovek u senci u pitanju” ?

Ako bi čovek, pišući knjigu, stalno mislio na svoj talenat, ta knjiga ne bi ličila ni na šta. Svaki uspeh je, bez obzira na talenat, u nekom smislu proizvod sticaja okolnosti. U izvesnom smislu svaki zapis u ovoj knjizi je rezultat sticaja okolnosti, jer je zaista potreban sticaj okolnosti pa da čovek prekine neki svoj posao, razmišljanje ili putovanje, uzme olovku i počne da piše u svoju beležnicu nešto za šta se može ispostaviti da je notorna glupost.

U kojim je sve gradovima  promovisana knjiga “Čovek u senci”?

Imali smo već promocije u Beogradu, Subotici, Nišu, Kosjeriću, Laktašima, sad sam bio u Vranju, u julu idem u Zaječar, Knjaževac, Sjenicu i neke druge gradove. Najdraža mi je promocija u Beogradu jer su tamo, na Kolarcu, govorili Petar Živadinović, Peca Popović i profesori Aleksandar Jerkov i Zoran Paunović – ljudi koje veoma cenim i smatram, ne samo velikim autoritetima, nego i najboljim poznavaocima ovoga što ja pišem. Naravno, podjednako se dobro osećam i na ovim promocijama van Beograda. Ja volim da putujem i svejedno mi je gde putujem, podjednako uživam u putovanju koliko i u promocijama. Ne znam koliko se moji čitaoci raduju susretu sa mnom, ali ja se najiskrenije radujem svakom susretu sa njima.

Poslednjih godina su česta i Vaša gostovanja u inostranstvu. Kakve utiske donosite sa tih inostranih promocija?

Iz različitih gradova nosim različite utiske. Pošto, kao i većina naših pisaca, u inostranstvu predstavljam knjige na srpskom jeziku i posetioci na mojim književnim večerima su uglavnom naši ljudi. Za razliku od Pariza u kome je na književnoj večeri bila odabrana starija kulturna publika, u Madridu je bila puna sala nekih mladih ljudi, jer su su svi naši ljudi u Španiji uglavnom mladi. U Temišvaru sam imao književno veče u kući u kojoj je Miloš Crnjanski išao u osnovnu školu, što je samo po sebi dovoljno da pamtim to veče za ceo život. Na Danima srpske kulture u Istarskom narodnom kazalištu u Puli, povodom godišnjice Nobelove nagrade, govorio sam besedu o Ivi Andriću, ali je za mene zanimljiviji od te Svečane akademije bio razgovor o Andriću sa maturantima pulske gimnazije, na kome sam se, zahvaljujući ljubaznim domaćinima i ljubopitljivim maturantima, osećao kao u bilo kojoj beogradskoj gimnaziji.

Najavljujete Skoplje kao sledeće odredište. Kada će vas  brojna publika  videti u ovoj prestonici?

Moj izdavač i ja planiramo na jesen da predstavimo ovu knjigu ne samo u Skoplju, nego i u drugim našim jugoistočno evropskim/ zapadnobalkanskim regionalnim centrima. Mislim da ćemo u Skoplje putovati u septembru ili oktobru.


Biljana Dimčić je diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju. Naučila je mnogo toga na Fakultetu politickih nauka i isti bi upisala ponovo. Odnosi s javnošću su joj strast. Veruje da politika i moda imaju nešto zajedničko. Fakultet informacionih tehnologija, gde je radila kao PR menadžer, ostao u lepom sećanju. Internet je mnogo stvari, ali i revolucionarna pojava modernog doba. Ne voli površnost, misteriozna u svojoj suštini, prema njenom mišljenju – stil je sve.