Zvali su ga Hič, majstor psihološkog trilera

Kim Novak i Alfred Hičkok

U vreme kada je u Holivudu umetnost i dalje bila značajnija od multibilionskih ugovora, režiseri su se utrkivali ko će bolje da dočara emocije, likove i priču bez specijalnih efekata i stručnih timova za kostimografiju. Oslanjali su se samo na svoju maštu, umeće i iskustvo. Pre nego što je Holivud preplavilo more beznačajnih akcionih filmova i sladunjavih romantičnih komedija, koje su industrija za razbibrigu, filmovi su pomerali granice društvenih i umetničkih normi ostavljajući publiku u čudu i bez daha. Poigravalo se sa tabu temama, a mnogi čuveni režiseri bavili su se psihologijom ličnosti ispitujući vidove ljudskog ponašanja i emotivna stanja svojih likova u tada nesvakidašnjim okolnostima.

Jedan od najuspešnijih među njima, karijeru je započeo  u Londonu 1919. godine pišući prateće tekstove nemih filmova. Ubrzo mu se ukazala prilika da režira svoje prvo ostvarenje, „ Vrt zadovoljstva”, 1925. godine, a proslavio se filmom „ Stanar: priča o londonskoj magli ” iz 1926. Rođeni Londonac, Alfred Hičkok, veoma brzo postaje jedan od najuticajnijih filmskih umetnika 20. veka.  Njegov jedinstveni talenat da zaintrigira publiku i gledaoca potpuno uvuče u priču tako da više nije posmatrač  već  i akter, u to vreme bio je neobičan poduhvat. Za Hičkoka iznenaditi, uplašiti ili šokirati gledaoca bilo je sporedno i isuviše lako. Tajna njegovog uspeha je upravo u tome što je on otišao korak dalje gradeći žanr psihološkog trilera pokušavajući i uspevajući da gledaoca drži u stalnoj neizvesnosti i napetosti. Taj tajni sastojak koji mu je pomogao da razvije žanr psihološkog trilera Hičkok je zvao „mekgafin” – poseban postupak građenja čitave priče u filmu oko jednog motiva koji se svuda provlači, pokreće likove na akciju i prati priču, a suštinski je nebitan za gledaoca.

Hičkok je kao reditelj poznat po tome što se pojavljuje kao potpuno sporedna i neprimetna ličnost u mnogim svojim ostvarenjima. Kao da je time želeo da zauvek ostavi traga i i sam bude učesnik u realizaciji priča koje je osmišljavao. Takođe, veoma upečatljivo mesto zauzimaju ženski likovi u njegovim filmovima. To su gotovo uvek izuzetno privlačne plavuše naizgled obične sve dok ih on ne suoči sa situacijama u kojima se probudi njihova prava ličnost. One uglavnom reaguju neočekivano i u stanju su da učine stvari koje gledaocima nisu ni na kraj pameti kada ih vide na početku. U pomenutom filmu „Stanar ” sve žrtve ubice su plavuše. Hičkok je jednom rekao da su plavuše pogodnije za njegove filmove jer misli da bi publika uvek prvo posumnjala na brinetu. Još jedan pažljivo odabran element koji doprinosi intenzitetu neizvesnosti.

Drugi detalji koje je provlačio kroz sve svoje filmove jer je smatrao da provociraju neizvesnost, strah i upotpunjuju misteriju su ptice, vozovi, strme stepenice, broj 13, scene ćutanja ili strašan pad sa visine. U misterioznim zapletima začinjenim opasnošću Hičkok se često bavio odnosom između seksa i nasilja kao i seksa i smrti. Ne želeći da pređe granicu tadašnjih društvenih normi, takve scene u njegovim filmovima nisu eksplicitne već ih treba tražiti i odgonetati. Ipak, ni Hičkok nije bežao od probijanja cenzura i na kraju je u filmu „Mahnitost” iz 1972. godine bilo scena golotinje. Odnos sa majkom, majka kao figura i ključni uticaj na psihologiju likova izdvaja se kao veoma značajna. Majke je prikazivao kao dominantne u životu njegovih likova i kao motiv za razvoj situacije. Suočavao je svoje junake sa onim što ih je zaista mučilo primoravajući ih na neki način da shvate zašto rade stvari koje rade i zašto se ponašaju na određeni način, uglavnom čudan i svakako neprihvatljiv.

Džejms Stjuart, Grejs Keli i Alfred Hičkok na snimanju filma 1954. godine

Hičkokovi filmovi veoma podsećaju na pozorišne komade. Želeći da njegovi filmovi budu što uverljiviji terao je glumce da od sebe daju najviše što mogu. Nije bilo lako sarađivati sa njim, ali mnogi koji su pisali o njemu tvrde da su priče o njegovom nepodnošljivom ponašanju prema glumcima preuveličane. Jednom prilikom izjavio je da glumce treba tretirati kao stoku, što mu naravno nije donelo poene u javnosti, ali pretpostavlja se da je hteo da kaže da je to pouzdana metoda da se spuste sa visina i pokažu svoje pravo glumačko umeće. Na početku karijere, Hičkok nije bio omiljen među kritičarima, kako uvek i biva sa ličnostima koje žele da promene ustaljeno i prevaziđu već viđeno. Prva priznanja za svoja dela prvi put je javno dobio od kritičara francuskog novog talasa koji su njegove filmove prepoznali kao umetnička dela majstorski izrežirana. Bio je među prvima u Holivudu koji je uspeo da se odupre zahtevima producenata ne podležući pritiscima trendova i normi. Želeo je da se izdvoji iz mase i da promeni ukus publike. Nije se plašio da ljudima ponudi nešto drugačije i ukazao je veliko poverenje svojim gledaocima koji ga nisu izneverili.

Za prijatelje Hičkok je bio dobri, stari, uvrnuti Hič koji nije mogao da podnese da gleda svoju ženu dok je bila trudna, nikada nije naučio da vozi jer je imao fobiju od policije još iz detinjstva, a sličnu fobiju imao je i od jaja. Plašio se visine i male dece. U jednom periodu svog života bio je težak čak 136 kilograma. Obožavao je neslane šale i nije ga bilo briga šta iko misli o njemu.

Hičkokovi filmovi nekoliko puta su bivali nominovani za Oskara, ali ga on kao reditelj nikada nije osvojio. 1940. godine njegov film „Rebeka” dobio je Oskara za najbolji film, ali nagradu je primio producent Dejvid Sleznik. Godinu dana pre nego što će umreti, Hičkok je imenovan za Sera.  1980. godine umro je u snu. Iako je bio bolestan, nadživeo je svoju ćerku i ženu. Njegov pepeo je rasupt po Tihom okeanu.

Čuveni filmovi: „Ucena”, „Čovek koji je suviše znao”, „Sumnja”, „Čamac za spasavanje”, „Psiho”, „Ptice”, „Prozor u dvorište”, „Pozovi M radi ubistva”, „Vrtoglavica”