U Novom Sadu
1. Sterijino pozorje – Festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karaktera. Kako pozorišta u Novom Sadu tokom cele godine imaju gotovo jedan te isti repertoar, ljubitelji pozorišta svake godine željno iščekuju kraj maja, kada na Pozorju imaju priliku da pogledaju svakodnevno bar dve moderne, nove predstave. Naravno, samo oni kojima je tata ili teča političar, ili oni koji imaju baš puno keša.
2. Cinema City – jer ceo grad je bioskop! Internacionalni filmski festival Novosađanima krajem juna svake godine nudi bogat najpre filmski, a onda i muzički i akademski program. Karte uglavnom svako može sebi da priušti, čak i studenti, ali nije loše ako vam je tata ili teča političar, ili ako imate baš puno keša.
3. Exit – Onaj ko je posećivao ovo čudo Srbije zna da je Exit 00 bio najbolji. Svaki naredni bio je organizovaniji, uštogljeniji i skuplji. Taksisti ga najviše vole jer od klepanja stranaca postaju tajkuni. Ko dođe kajaće se, ko ne dođe kajaće se.
4. Festival uličnih svirača – Početkom septembra umetnici svakakve fele po novosadskim ulicama pevaju, sviraju, žongliraju, imitiraju, pevaju, sviraju, sviraju, pevaju. Sve u svemu – mnogo buke ni zbog čega.
5. Proze fest – Ovaj međunarodni festival proze koji za cilj ima interakciju autora sa publikom. Obavezno doći tri sata pre početka programa jer se za vreme ovog festivala penzioneri ne voze unedogled gradskim prevozom već, potpuno nezainteresovani ali još uvek besposleni, prate program Proze festa.
U Beogradu
6. Bitef – da ispoštuješ Jovana Ćirilova, ipak je on selektor glavnog programa. Bitef je internacionalni festival izvođačkih umetnosti, osnovan 1967. godine odlukom Skupštine grada Beograda. Ta odluka se sve do danas pamti kao jedinstvena među pametnim i korisnim koje su doneli državni organi.
7. Belef – da vam ne bi baš celo leto prošlo u čiliranju na plaži. “Beogradski letnji festival od svog nastajanja do danas menjao se reagujući i prilagođavajući se burnim, povremeno dramatičnim danima koje je grad proživljavao, istovremeno tražeći načine da okolnosti menja kako bi menjao i samu, ponekad turobnu stvarnost.” Kad bi Belef bio on, on bi bio moj i samo moj.
8. Bemus – da Tasovac ne bi morao da dolazi u Strahinjića Bana. Pored svetski poznatih izvođača, Bemus otvara vrata koncertnih dvorana mladim muzičarima koji su na početku svojih profesionalnih karijera. Zavidimo vam, mladi muzičari. U potpisu: Mladi za koje će vrata Prosvete zauvek biti zatvorena.
9. Fest – da bi znao u kom si filmu. Iako je prvi Fest održan pre 40 godina, svake godine istom energijom nastavlja svoj kulturološki i obrazovni zadatak, šireći filmske horizonte svim ljubiteljima sedme umetnosti. A ako se ježite na reči “kultura” i ”obrazovanje”, Fest vam garantuje sat i po do dva kvalitetne dremke u sedištima Sava centra, najudobnijima na svetu.
10. Beogradski festival igre – jer život je igra. Ovog puta nisu u pitanju igre na sreću, što je dobro iz dva razloga, a loše iz jednog. Dobro je jer nema veze sa onima koji gotive igre na sreću i jer postoji realna mogućnost da vas, gledajući ih, ove predstave učine sretnima. Loše je jer nemate ama baš nikakve šanse da se, gledajući ih, obogatite.
Zaključak: Novosađani su kreativniji od Beograđana u davanju imena kulturnim manifestacijama.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.