U prošlom broju Doroteja nam je otkrila da se osnovne prepreke u pisanju tiču ličnosti umetnika. Ovde nam otkriva kakvi su pisci i kako se možemo izgraditi kao pisac.
Kakvi su pisci?
Doroteja ističe da uzrok svih teškoća leži u životu, stavovima i navikama, dakle u samom autoru. Tek kad počnete da uviđate šta znači biti pisac, kako žive, kako se ponašaju, kad uredite svoje poslove i odnose tako da vas ne ometaju na putu ka pisanju, tek tada će vam pomoći knjige o tehnici, stilu, strukturi i modelu književnog dela. Dorotea napominje da njena knjižica prethodi svim tim udžbenicima tehnike i da ih nikako ne zamenjuje ili poništava. Konačno nam otkriva da joj namera nije da nas nauči da pišemo, već da postanemo pisci, a to je nešto sasvim drugo.
Gajenje prirode pisca
Upozoreni smo da postoje uobražene gluposti za koje se veruje da su neodvojivi deo umetnika. Iz ugla običnog čoveka, umetnički poziv se čini zastrašujuć i opasan, ali i beskrajno romantičan, slobodan. Uz umetnost se vezuje određena vrsta raskalašnosti, boemije, hirova, bubica i ćudi koje se umetnicima opraštaju, a sve zbog toga što žive “sa one strane” na koju se svakodnevni čovek stidi da zađe.
Lažni i pravi umetnici
Malo nas je imalo prilike da posmatra prave umetnike ili da živi s njima. Čini se da se ponašaju u skladu sa drugim obrascima od, na primer, poslovnih ljudi. To je neophodno, ali malo ko zaista razume zašto. Slika o umetniku sastoji se od taštog deteta, mučenika koji pati, skitnice. Doroteja nas upozorava da je to samo romantično viđenje. Iz vremena antike stiže jedna svežija slika umetnika. To je genije, onaj koji zadržava spontanost i senzitivnost deteta, nedužnost oka, sposobnost da brzo odgovori na nove scene i stare kao da su nove, da uoči osobine, da se događaji osete brže i oštrije, dožive dublje, da reč “običan” ne postoji i da se uvek vidi “saglasnost među stvarima” o kojoj je Aristotel govorio pre dve hiljade godina. Dodao bih, da je to izvesna dubina i hitrina misli, te spremnost na kritiku koja postavlja pitanje, ali ne donosi sud.
Dve strane jednog pisca
Doroteja nas dalje upozorava da postoji i drugi deo u prirodi pisca. To je ona strana koja je odrasla, razborita, odmerena i pravedna. Pisac je zanatlija, radnik, kritičar. Bez toga nema umetnikovog unutrašnjeg deteta i oštrog oka. Ako bilo koja od ove dve strane prevagne, biće to loš rad ili rada neće ni biti. Prvi zadatak umetnika jeste da ova dva elementa prirode dovede u ravnotežu, u objedinjenost. A prvi korak je da se ovi aspekti razdvoje i posmatraju.
“Razdvajanje” nije uvek psihopatsko
Razdvojena ličnost se u psihologiji uzima samo u lošem značenju. Ono što najviše izaziva u ličnosti umetnika jeste svojstvo da živi kao podvojena ličnost. U svakom geniju postoji i onaj običan čovek koji hoda ulicom.
Svakodnevni primeri dvojne ličnosti
Dvojni karakter genija je svakodnevna stvar. Ne samo za genije, već za sve, u određenoj meri. Ljudi nekad deluju odlučno i neposredno u hitnim situacijama, a što im kasnije izgleda kao da ima ukus čudesnog. Posle mučnog napora otvori se bunar energije i vaskrsnemo tako da posao koji je toliko zastajkivao poteče. Ovo najbolje znaju sportisti i oni koji vežbaju. Ta svakodnevna čuda imaju veze sa genijalnošću. To su trenuci kada se svesno i nesvesno udruže, podržavaju, osnažuju i dopunjuju tako da svako delo potiče iz celovite ličnosti koja ima autoritet nepodeljenog uma.
Genijalac postupa često onako kako njegova manje nadarena braća postupaju retko. Stvara događaj, zapisujući ga na papir, slikarsko platno ili spuštajući ga u telo. Stvara sopstveno stanje uzbune i deluje u njemu, a voljnost da podstakne i izvršava ga razlikuje genija od možda lenjih ili manje hrabrih drugara. Bio sam zapanjen kada sam pročitao sa kojom oštrinom Doroteja izlaže ove misli koje se poklapaju sa tezama Antonena Artoa, Ježija Grotovskog. Kakve savremene misli iz pera jedne predratne žene!
Močvara utučenosti
Vrlo je lako odati se naslućenju poziva. Sklonost sanjarenju, ljubav prema knjigama, maštovitost ili otkriće da nije teško napisati dobru rečenicu, stvara opsenu da je piščev život lak. Čim se uvidi da pisanje ne podrazumeva lagodno maštanje, već težak rad da se san pretvori u stvarnost, otkrivanje sopstvene priče, mladi pisac se blokira. Pomisli kako nema šta vredno da kaže, sposobnost tečnog pisanja isparava, priča mu ispada iz ruku. Nastaje strah da će sve priče pisati isto, ili da neće nikad uspeti da ponovi uspeh prve priče. Naći će se stotinu razloga za sumnju, a nijedan za samopouzdanje. Posumnjaće da oni koji su ga hrabrili nemaju pojma o umetnosti ili o surovosti tržišta.
Doroteja nas teši da je to uobičajeno. To je prvi korak na kome mnogi odustanu, okrenu glavu i nađu manje uzbudljiv životni poziv. Retki će doplivati do druge obale močvare utučenosti. Nekad uz pomoć nadahnuća, nekad čiste tvrdoglavosti. Neki će potražiti pomoć u knjigama ili savetima. Ali veoma je teško dokučiti u čemu je zapravo nevolja. Zato mnogi traže uzroke u tehničkim nedostacima i otpadaju.
Ko je prošao sve ovo, ne može više biti pokoleban. Na takve ne utiču iskušenja koja bi učitelji, stariji pisci i urednici mogli da smisle. To su oni koji su počeli da se obrazuju korak po korak. Najveći broj metoda za obuku svesne strane pisca – onog veštinskog i kritičarskog dela – neprijateljski su nastrojene prema onoj nesvesnoj, umetničkoj strani i obrnuto. Doroteja nam šapće da je moguće obučiti obe strane piščeve prirode tako da deluju u skladu, a prvi korak je uzeti u obzir da ste već dve ličnosti, a ne jedna.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
