Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.
Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.
De Sadov portret
Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.
Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.
Džefri Raš (Geoffrey Rush) kao de Sad u filmu "Pero" (Quills, 2000)
Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.
Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.
Ilustracija iz "Justine"
Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.
Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.
Scena iz Pazolinijevog (Pier Paolo Pasolini) filma "120 dana Sodome" (Salò, or the 120 Days of Sodom) iz 1975, rađenog po istoimenoj de Sadovoj knjizi
Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.
Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.
Ilustracija iz "Justine"
De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.
Ovaj um, veličanstven u svojoj poremećenosti, uticao je na Bodlera (Charles Baudelaire), Dostojevskog (Fyodor Dostoyevsky), Flobera (Gustave Flaubert) i druge.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
