Upućeni firentinski biograf umetnika Filip Baldinuči (Filippo Baldinucci) poredio je Sofonisbu (Sofonisba Anguissola) s Ticijanom (Tiziano Vecelli). Iznad toga je Bog. Nesvagdanji su, opsesivni autoportreti Sofonisbe Anguisole, autora čudesne slike Bernandino Kampi slika Sofonisbu Anguisolu na kojoj prikazuje učitelja kako slika učenicu. Gledajući tu Sofonisbinu magičnu sliku kao da posmatram fantastičke linoreze M. K. Ešera (Maurits Cornelis Escher), koji je jednom izrekao neobičnu misao: Onaj ko se nečemu čudi otkriva to čudo u sebi.
Bernadino Kampi slika Sofonisbu
Lično, kad god razmišljam o slikarstvu Sofonisbe Anguisole uvek prvo pomislim na to neverovatno, zadivljujuće, maločas pomenuto platno: Bernandino Kampi slika Sofonisbu Anguisolu. Domišljato, narcisoidno, lucidno, neočekivano. Jedinstveno. Fascinantno. Gotovo drsko, ali duhovito i veličanstveno. Ne zaboravite, u vreme renesanse na slikarstvo žena gledalo se iskosa. Pored drugih ograničenja, ženama nije bilo dopušteno da slikaju ljudsku figuru, a bilo je nezamislivo, gotovo jeretičko, da žene uče ljudsku anatomiju. U vremenu lažnog puritanizma, dvojnog morala, bilo bi pogubno da Sofonisba, mimo sve buntovnosti i otpora, neudata, naslika muški akt. Ipak, da je samo naslikala prikaz svog učitelja kako je slika, imala bi dostojno mesto u svakoj istoriji slikarstva renesanse.
Sofonisba slika sebe sa dadiiljom 1561.
Uprkos beskrajnom daru Sofonisbi Anguisoli nije sve išlo glatko.
Da je živela u ekonomski i umetnički moćnoj Bolonji, a ne u uzdržanoj, konzervativnoj Kremoni, prirodno je da bi Sofonisbi sve bilo potaman. Previše je pakosnih, zlih, neukih i zavidljivih koji su joj osporavali talenat, a neke od njenih najuspelijih slika pripisivane su bezmalo do kraja 20. veka Ticijanu, Leonardu da Vinčiju (Leonardo da Vinci), Van Dajku (Antonis van Dyck).
… Ukratko, Sofonisbi nisu priznavali talenat, ali, kasnije, kada su njena dela pripisivana znamenitim majstorima, nenamerno priznanje Sofonisbinom slikarstvu bilo je neuporedivo veće.
Sofonisba Anguisola, ulje na platnu sestre Minerve, 1559.
U italijanskim samostanima 14. i 15. veka tradicionalno su se obučavale žene kojima je porodica odredila da budu monahinje, što je u renesansnom dobu ekonomski bilo veoma unosno, a društveno precenjeno. To su, dabome, žene srednjeg staleža, koje su rano ostale udove ili su iz kakvog drugog razloga mogle da se bezbrižno i dopušteno (zaštićeno) posvete religiji ili umetnosti, posebno pripadnice benediktinskoga reda, jedino u okviru crkve, dok je za žene koje su živele u porodici bavljenje umetnošću bilo društveno neprihvatljivo, čak zabrinjavajuće i izazivalo podozrenje i osudu pa i glasine.
Sofonisba Anguisola, Pieta
Zato su po pravilu umetnice tog vremena, časne sestre poput Marije Ormani (Maria Ormani), autorke autoportreta na molitveniku iz 1453, kćeri slikara Paola Učelia (Paolo Uccello) ili udove Isabele d’Este (Isabella d’Este) od Mantove. Nadalje sačuvani su radovi sestara karmelićanki, lepih firentinki Antonije (Antonia) i Frančeske (Francesca), znanih slikarki minijatura i iluminacija. Kap u bezmernom moru anonimnosti. U 14. veku žene nisu smele da potpisuju svoje slike, a u 16. stoleću bolonjska slikarka Diana Mantovani Skultori (Diana Mantovana Scultory) (1547–1612) bila je među izuzetno retkim ženama koje su uspele da dobiju posebnu papinu dozvolu i milost da potpisuju i prodaju slike.
Partija šaha 1555.
Ženama srednjeg staleža u Firenci 14, 15. i 16. veka na ruku je išao ekonomski uspon grada, pre svega u industriji vune, svile i bankarstva, a istorijski podaci kazuju da je 1338. u Firenci osam do deset hiljada dece oba pola završilo osnovnu školu i bilo pismeno.
Naime, trgovačke porodice morale su da imaju dovoljan broj pismenih članova da bi se lakše odgovorilo obavezama u porodičnom poslu, uprkos činjenici da je popreko gledano na štetni uticaj pismenosti i učenja što pogubno može da utiče na razvoj i budućnost devojčica.
Kraljica Španije Izabela Valo
U to se vreme razvila umetnost crtanja i oblikovanja svile i vunene odeće po kojima je Firenca postala poznata, postojale su škole u kojima su podučavale redovnice, no to je ubrzo ukinuto, a žene su u njima marginalizovane jer se smatralo “da žene treba da uče veštine potrebne za brak”. Naravno, i o tome su odlučivali muškarci.
Slike Sofonisbe Anguisole iz domaćeg života, detalji nameštaja, frizure, haljine, čitav porodični milje je blagodet za istoričare da lakše i pouzdano rekonstruišu vreme i događaje. Ekonomisti su se takođe latili proučavanja Sofonisbinih slika da bi realnije, uz podatke koje nude slike, proučili ekonomski status porodice, odnose u okviru skupine, vremena, staleža.
Kraljica Jovana od Austrije, privatna kolekcija
Sofonisbino maestralno delo Tri sestre igraju šah (1555) ne može da prećuti ili zaobiđe nijedna ozbiljna istorija umetnosti. Ta igra šaha, ta zabava dokonih mladih plemića bila je popularna od rane renesanse. Ali ne podrazumeva žene. Sofonisbu je veselio duh sestara, koje igrajući šah kao da se protive uzusima vremena i okruženja. Slikarka ih prikazuje aktivnim, društvenim, intelektualno radoznalim, visprenim, razboritim devojkama koje igraju logičku mušku igru visokog staleža. Imale su dobar uzor i mudrog vođu u Sofonisbi. To nije samo igra, to je prkos. U drugom planu je dadilja, jedan od niza statusnih simbola.
Pesnik Anđelo Grilo (Angelo Grillo) često je govorio da je Sofonisbin dar hirovito delo prirode. To jeste kompliment, ali s negativnim predznakom jer poručuje da su muškarci rođeni za umetnost, a Sofonisba je hir prirode, dakle – greška! Frančesko Salviati (Francesco Salviati) poslao je Bernandinu Kampu (Bernandin Kamp) pismo podrške zbog poduke talentovanoj učenici. Svet se čudio kako je moguće da žena ima tako raskošan dar!
Elena kao časna sestra na Sofonisbinoj slici
Kada pomislim na vreme, mada renesansno, ipak okrutno prema ženama, shvatam da je Sofonisba živela s veličanstvenim darom i borbenim, ali prefinjenim nabojem otpora i zanemim. Nevoljno su joj priznavali nadarenost, ali ona, s pravom, nije bila zadovoljna statusom žene u vremenu muške dominacije. Zbog toga je, rekao bih, odgovorila naglašenom narcisoidnošću i doslednim buntom.
Anguisola slika autoportrete na kojima drži širom otvorene i onako krupne oči, besprekorno upletene kose, dostojanstvena, aristokratski nadmoćna, smirena, bez jeftinog nakita, unoseći smeh u nadiruću jezuitsku hladnoću. Jezuitski red je osnovan godinu dana pre Sofonisbinog rođenja.
Za razliku od nehajnih kovrdži, zlatnih tričarija, kitnjastih čipki, brokata cenjenog među vršnjakinjama, takva predstava na autoportretima, s blagim osmehom ili kao na slici gde njene sestrice Lucija (Lucia) i Evropa (Europa) igraju šah, a posmatraju nasmejana Minerva (Minerva) i nadgleda dadilja, izdvaja je iz mnoštva naglašavajući ozbiljnu stranu ličnosti, visoko samopoštovanje, pristojnost, plemenitost, mudrost i zrelost. Rekviziti na slikama su pribor umetnika, knjige, šah, muzički instrumenti, dokazi privilegija i bogatstva i života seriozne mlade žene visoke i svestrane renesansne kulture.
Sofonisba je portretom sestre Minerve, ekspresivnim manirističkim potezima uhvatila simboliku istoimene rimske božice tkanja, čiji simboli staleža, krzno, korali, zlato, ukrasi na haljini, govore o ekonomskoj snazi Kremone i plemićke porodice Anguisola.
Antonii van Dajk, portret Sofonisbe iz 1624
Sofonisbi se pripisuje rečenica: Život je pun iznenađenja, trudim se da uhvatim sve dragocene trenutke širom otvorenih očiju. Ona u pozno renesansno slikarstvo dovodi na lica modela smešak, osmeh, smeh, opuštenost, vedrinu bez raskalašnosti i zadržava na delima u vreme ranog baroka. Sofonisba u slikarstvo unosi optimizam. Radost življenja. Prirodnost. Raskoš. Sebe.
Đokonda se možda zagonetno smeši, ili se radi o facijalnom grču, kod Sofonisbe, Lucija je blago nasmešena, dadilja se uzdržano i pristojno osmehuje, Minerva se nedvosmisleno smeje i čudi iznenađenoj i podsmešljivoj Evropi što pokušava da privuče Lucijinu pažnju dok ta gleda prema slikaru.
Flamanski majstori, muškarci, okupljali su, na svojim platnima, raznovrstan svet, mnoštvo likova oko velebnih trpeza, neumereno jela i pića, s previše bahatosti, dragosti, kurtizana i plemkinja, ali nigde nema osmeha kao na očaravajućim platnima Sofonisbe Anguisole.
Prethodni tekst o Sofonisbi možete pročitati ovde.
Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.
