Slavni nadrealista, ekcentrik, egzibicionista i egocentrik Salvador Dali, osnovao je za života sopstveni muzej u svom rodnom Figuerasu, u kome je neko vreme živeo, a u suterenu muzeja je i sahranjen. Ni posle smrti njegov način života nije prestao da podiže prašinu u javnosti – u julu ove godine obavljena je ekshumacija Dalijevog tela, radi uzimanja uzoraka DNK i utrvđivanja očinstva, koju je odobrio sud u Španiji, na zahtev izvesne Pilar Abel, koja je na kraju izgubila u desetogodišnjoj kampanji dokazivanja da je ona ćerka čuvenog slikara. DNK test je utrvdio da krvna veza između umetnika i ambiciozne Pilar ne postoji. Ali njeno uporno nastojanje svakako dokazuje srodnost njihovih duša – Dali je tvrdio da je talenat bez ambicije bezvredan, a svojim načinom života je to u svakom trenutku potvrđivao i opravdavao. Ovim geslom se verovatno vodila i Pilar, talentovana da skrene pažnju javnosti i postane poznata povezujući svoje ime sa imenom slavnog slikara.
Za razliku od mnogih slavnih umetnika koji za života nisu imali ništa od svoje umetnosti, osim kreativnog imperativa koji ih je nagonio da stvaraju remek-dela koja su ostvarila slavu i bogatstvo nezavisno od stvaralaca koji su završili u bedi, ludilu, usamljenosti – Dali je stvar uzeo u svoje ruke i pored svega ostalog, stvorio sebi muzej u kome je i sam bio živi eksponat, sve do smrti. Mnogo je rečeno o Daliju – mnogo toga je rekao, obelodanio i plasirao lično Dali, majstor marketinga i samopromocije i to ne mora da ti se sviđa, ali moraš da poštuješ činjenicu da je iza reklame stajao umetnik, genije i osoba od integriteta, koja je svoj život izložila pogledu javnosti na mnogo načina. Njegova dela su, kao i njegov život, bizarna, zapanjujuća, zastrašujuća, morbidna, uzbudljiva, raskošna. Dali je svoje stvaralaštvo drsko i cinično stavio u okvir kiča, bezobrazno komercijalizujući svoju umetnost.