Prva priča
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat.
Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Valjda im je ličio na onu vrstu naučnika koji su u filmovima uvek na strani negativca. Smole je, pak, pošteno radio i nikada nije kršio zakon. Osim toga, on je samo činio ono što je već milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi ozbiljan je poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima je velika, pa je Smole mogao da bira mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali kvalitetni ljudi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako je mogao da napravi čoveka. Društvo se time bavilo od svog nastanka. Uzmu se otac i majka i posle devet meseci nastane seme budućeg čoveka. Doda se tome još dvadesetak i kusur godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo je dobijalo prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba bila vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom bili prosečni. Neki su bili genijalci, ali neki su bili i veoma štetni. Velika većina su bila je u sredini, a to je društvu bilo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje jednog prosečnog čoveka nudio vrhunski proizvod. Ljudi iz njegove radionice bili su najbolji, spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nezrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego li priroda i društvo zajedno.
Druga priča
Ženu je najteže... sačuvati.
Franko je strašno patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za poručnika. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore je voleo Bjanku, koja je sad žena onog pekara. Franko je bio očajan.
Tešili su ga drugovi. “Na svetu ima još žena.”
Franko je poslušao savet. Išao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili sa ministrom. Franko je posumnjao da je pod strašnom kletvom. Eto, pre Lorne je bio susreo Blanku, koja je sad popadija.
Franko je bio očajan.
A onda je jednog dana čuo za gospodina Smolea i njegov neobični zanat. Gospodin Smole, naime, proizvodio je ljude. Franko se raspitao za cenu i odmah počeo da štedi. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
Drugovi su ga otpisali. “Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!”
Gospodin Smole je na to samo frknuo. “Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ja ne prodajem ljubav. Ja proizvodim ljude.” Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
“Ženu je najteže sačuvati…” rekao je šegrt Vanja i dobio ćušku.
Treća priča
Moda je novi opijum za narod.
Gospodin Smole stavljao je katanac na radionicu. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja je šljapkao baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole se okrenuo nasmejan. Video je zabrinuta lica saradnika.
“Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama.”
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče je bila i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni nisu prestajali da zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo promuklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma popularni. Gospodin Smole, naime, proizvodio je ljude.
“Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Više nije važno da li ga ima ili ga nema. Moda je novi opijum za narod. Dragi moji, od danas ste svi na odmoru, vratićemo se tek kad prođe.”
Gospodin Smole stavio je šešir na glavu i krenuo niz ulicu, vrteći štapom. Majstori su pobacali cigarete u blato i razišli se u tišini.
“Nedostajaće mi miris kose” rekao je šegrt Vanja i uzdahnuo. Dan je bio lep, a prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
