Prokletstvo velikih ljudi jeste što znaju da odu, da prepuste, čak i odustanu zarad nečije sreće ili nesreće. Neko će sad dobaciti da je u pitanju običan kukavičluk, ali saznanje da tamo gde prestaje sebično ja počinje ljubav neutrališe svaku sumnju u ovakav čin. Priča koju sam nedavno čula ohrabrila me je i navela da verujem da nismo samo mi obični, mali i kratkotrajni smrtnici osuđeni na ljubavni jad i smicalice. Otvorila je vrata dilemi šta učiniti kada neko koga si smatrao svojim kompanjonom i podrškom poželi da dobije nešto tvoje, onaj najintimniji delić duše da ti otrgne i prisvoji. Iako decenijama ne hoda zemljom, Aleksa Šantić, večiti zaljubljenik u reči, inspiriše i navodi receptore znatiželje da osete ono vanvremensko što behar raznosi na svojim krilima.
"Pogled ka Mostaru lečio je sve rane, ali i stvarao nove"
“Bio se zaljubio i verio jednom devojkom, a njegov najbolji prijatelj Dučić molio ga je da se ukloni od te devojke, i to se dešava u životu među prijateljima, i Dučić se bio u nju zaljubio. On se uklonio zato što je voleo svoga druga. A Dučić je jedno vreme bio vodio ljubav sa tom devojkom, ili je tako izgledalo, i onda se povukao i otišao u diplomatiju. Šantić je ostao sam u Mostaru i nikada se nije ženio”, rekao je Miloš Crnjanski.
Kakav baksuz! Svako ko je to doživeo zna epilog ove situacije: neki se tuku, teraju dođavola, neki smišljaju pakosti, neki se dave u litrima alkohola ili kljukaju antidepresivima. Šantić je, po svemu sudeći, umeo da stisne zube, povije rep, podigne glavu i nastavi svojim putem, ali bez nje. Mostar, njegovo utočište, nastavljao je da se igra koncima sudbine; Šantić je nekada uspeo da ih razmrsi, ali nikada nije uspeo da od njih ištrika mustru ljubavi o kojoj je pisao. Odlutao je u prostranstva inspiracije i tamo je stvarao.
Aleksa Šantić, mit koji i dalje leluja Mostarom, krije se po sokacima i šapuće stihove pesama “Emina”, “Hasanaginica”, “Ostajte ovde” i “Veče na školju”. Ljubav njegove poezije krila se u baštama okupana sevdahom, pretvarala se u opojnost cveća, a lepota je u njegovim stihovima bila skrivena, tiha, ali izazovna. Posmatrao je očima čežnje ženu koja nikada nije bila pod njegovim prstima, udaljenost je stvarala strah od lične promašenosti i utapala svoj nemir u možda najdirljivijim pesmama, koje su se toliko odomaćile da su se počele pevati kao narodne – “Emina” i “Na izvoru”.
Predan motivima koji vape za pravdom, rodoljubljem, begom od maski, do kraja svog pesničkog veka ostaje veran svom načinu predstavljanja u umetničkom svetu. Razlikovao se od književnih struja svoga doba, kritika nije imala blagosti za njegov rad, sankcionisala je svaki propust, ali on je mudro umeo da napreduje i da crpi sokove potrebe da bude bolji – makar da bi njima zapušio usta.
“Napali su ga da nije veliki pesnik, to su takve priče – veliki ili mali pesnik, ocena 5, ocena 4, kao da smo đaci”, reči su Miloša Crnjanskog.
Crnjanski je na svojevrstan način oslikao blago koje se krilo u Šantiću: “Šantić je bio ne samo jedan od najlepših, već i jedan od najljupkijih tipova među pesnicima koje sam upoznao kod nas. Bio je neobično otmen čovek, iako siromašan, iako bolestan. Prav, lep, ponosit, prirodan, uljudan. I niko nikada nije lepše pričao o Mostaru nego Šantić.”
Tuberkuloza je jednog dana uzela šta joj je pripadalo. Šantića su behar i sevdah otpratili put večnosti, a tužne ljubavi i dalje haraju svetom; ipak, ljubav je tu da prizove sve što se prizvati mora.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
