Beograd, ma koliko da je lep, da se ne lažemo, najpoznatiji je po noćnom životu. Batali parkove, ulice, trgove, hramove i ostalo, bitno da su svi upoznati sa čarima noćnih izlazaka. U Cecin stih “Kafane, diskoteke, žurke, splavovi…” dodamo kafiće i klubove, i upotpunili smo lepezu mesta za provod. Možete da birate ambijent, muziku, tip ljudi, i šta vam još padne na pamet. Svako nađe sebi mesto na kom se dobro provodi. Ili samo provodi.
Veče obično počinje odlaskom u neki kafić. Svi skockani, malo ispoziraju (dok još na nešto liče) i zagrevaju se za predstojeći lumperaj u stilu “još po jednu, pa idemo!”. Kuda dalje, sve zavisi od vaših preferencija. Ali jedno vam, svakako, ne “gine” – gužva! Gde god da pođete, svuda je prepuno (zeznuli smo krizu!). Ljudi se penju jedni drugima na glave, u svakom smislu. Malo-malo, pa te neko gurne, nagazi, pa se onako mokar obriše o tebe. Bljak. Ali protiv mase uvek se upotrebljava isto oružje: moć i sila, pardon, nokti i štikla. U najboljem slučaju stojiš kao kip, ne možeš da igraš, ali barem te niko ne gura i ne gazi. Triput ura za izlazak!
Diskoteke su bile popularne devedesetih godina, pa su danas uglavnom izumrla vrsta. Tačnije, transformisale su se u klubove. Razlika je u odsustvu podijuma, prisustvu barskih stolova, i različitoj vrsti muzike. A da, i nema više toliko muvanja, jer je nemoguće prozboriti sa osobom do sebe. Možete samo da se gađate SMS-ovima sa pola metra. Ili da igrate pantomime. Ako, valja se, da provežbate mimiku malo. A i đuskanje manjka – zagrliš čašu, klimaš glavom, namrštiš se, i kul si.
U Beogradu preovlađuju dva tipa splavova i klubova. Prvi su u lapo-lapo fazonu, miks hausa i domaćice, gde se u domaćicu, ubraja sve što se nariče na maternjem jeziku. Tako pop, rok i narodnjake (folk, turbo-folk, ali specijalno turbo…) tezgari trpaju u istu korpu. Oko jedan “DJ skida haus ploču, zna se, ‘piče’ narodnjaci”. Ali onako s početka nešto kulturiška na ćirilici, pa kako vreme i alkohol izmiču kontroli, repertoar se menja u skladu sa raspoloženjem mase. Negde oko tri, ceo splav se ori “U troje”, ups, “Jutro je”. Posle toga polagano počinje razlaz, a između četiri i pet, zaostali pijanci zagrljeni njišu se uz pesmu “Svanulo je, svanulo, pa šta”. Pali svetla, gasi muziku – fajront!
Drugi tip, mesta na koje izlaze zakleti pobornici alfabet muzike, gde disko džokej na početku umiksuje malo POP-a i RNB-ja, izgrebe ringlu za palačinke, pa pređe na neki tvrđi zvuk. Ukoliko ne slušate ovu vrstu muzike, samo mrdajte kukovima i mlatarajte rukama, da se utopite u pomahnitalu masu. Sledi vam nagrada “savršeni osećaj za ritam”. Provereno.
Treći tip su rok i džez svirke. Nešto manje popularne, kao iz nepoznatih razloga (hoće čovek iz sela, ali neće selo iz čoveka). Danas se kulturno uzdizanje svodi na pentranje po šankovima i ostalom inventaru klubova.
Kafane postaju aktuelnije kako se povećava broj godova na vašoj koži. Jedina razlika je u tome što se ljubitelji kafana, dok su mlađi, veru po stolovima, stolicama, zidovima i plafonu, a kasnije samo sednu, zadenu jednu “crvenu” u tamburicu, da im bend svira na uvce, i padnu u sevdah.
Sve u svemu “parada pijanstva i kiča”. Pred svaki izlazak pomislim: “Ako ponovo budem morala da se laktam, borim za vazduh i mesto, stojim kao kip, bolje da mi neko iz mase u potpunosti skrati muke, umesto da me gura i gazi.” Na primer, Gospođica X, svećnjakom po glavi, u holu. Ali žao mi da budem partibrejker (“Odo’ ja da spavam, a vi se gurajte”), pa “kud’ svi Turci, tu i mali Mujo”. Nekad se i treba naći u centru zbivanja. Ko zna zašto je to dobro.
Milena Đokić je student žurnalistike, ali bi volela da se bavi odnosima s javnošću. Dete u duši, obožava crtane filmove i društvene igre. Slobodno vreme provodi sa dragim ljudima, i svojim hobijima fotografijom i učenjem stranih jezika. Večiti optimista, iako joj je inspiracija za pisanje češće surova realnost. Ima dva cilja: da proputuje svet i da napiše knjigu. ”Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi” Vilijam Fokner
