Iako je njena seksualnost i danas ostala po nekima misterija, sigurno je da je ova diva žarila i palila čitav XX vek, a i ovaj današnji XXI nije ostao imun na njenu lepotu i prepoznatljiv imidž. Njen stil odevanja, kao i činjenica da je bila podjednako lepa i zavodljiva u muškim odelima i u tamnim korsetima sa izazovnim halterima, bili su ono što je potvrđivalo njenu biseksualnu orijentisanost. Ženama je delovala snažno i muževno, a muškarcima jako i provokativno. Pored plave kose, istaknutih usana i docrtanog mladeža na licu, duvajući dim cigarete pobodene u neizostavni aksesoar, muštiklu, ovu divu krasilo je više zapamćenih talenata: gluma, pevanje i ples. Hladna erotičnost koju je ova žena odavala u svim svojim ulogama, istovremeno je pokazivala i skriveno i vidljivo, i spektakl i misteriju. Bila je ljubav i ljubavnica mnogih poznatih ličnosti koje joj nisu odolevale, kao ni publika koja je pomno pratila svako njeno pojavljivanje. Njeno ime bilo je sinonim za lepotu, zavodljivost i harizmu, i ostalo je ime koje mnoge današnje zvezde pokušavaju da slede. Marlen Ditrih – Plavi anđeo.
27. decembra 1901. godine u Berlinu, zapravo u jednom njegovom predgrađu, rodila se nemačka filmska i pozorišna glumica, pevačica i zabavljačica, Marlen Ditrih (Marlene Dietrich). Njeno pravo ime bilo je Marija Magdalena Ditrih (Maria Magdalena Dietrich). Otac joj je bio pruski kraljevski policajac i umro je kad je Marlen imala samo devet godina. Nakon njegove smrti njena majka se preudala i nju i njenu godinu dana stariju sestru Elizabetu povela je sa sobom. Kao i u većini slučajeva naših diva, i Marlen je bila u detinjstvu progonjena ambicijama sopstvene majke, koja je insistirala na disciplini i primerenom ponašanju i obrazovanju, bez ikakvih razmaženih gestova. Malenu Marlen je pozornica zanimala još od ranog detinjstva. Kao i gotovo svaka devojčica, sanjala je o svetlima reflektora i toaletama prekrasnih glumica. Htela je da se oproba na sceni, pa bilo kako bilo. Obzirom da je imala talenta i za muziku i za glumu, scena joj je bila zagarantovana. Vođena tim željama ubrzo se upisala na časove violine. Violinu je počela da svira u tinejdžerskim godinama, kada i seksualnost počinje da buja. Neki biografi smatraju da je i tada u pauzama časova flertovala i sa dečacima i sa devojčicama i pokazivala intenzivnije svoju seksualnost, nego druga deca njenih godina. Smatra se da je čak bila i u nekom ljubavnom odnosu sa znatno starijim profesorom violine. Čini se da joj je sviranje dobro išlo, ili joj je scena sve više bila na pameti, pa ju je to i odvelo na nastavak školovanja na konzervatorijumu u Vajmaru, gde daleko od uticaja majke i pogleda poznatih ljudi postaje “vrlo seksualno aktivna”.
1921. godine vraća se u Berlin gde nastavlja svoje studije. Svirala je u orkestru koji je svirao za vreme projekcija nemih filmova, u kome je bila jedina žena. Međutim, razbolevši se od tendonitisa (upala mišićnih tetiva) biva primorana da napusti svoj muški orkestar. Počinje da uživa u čitanju i stiče neka interesovanja za glumu. Počinje sa pripremama za javni život menjajući svoje ime u Marlena ( Mar – prvi deo prvog imena, a Lena – drugi deo drugog imena). Upisuje se na časove glume, uzima časove engleskog jezika, pevanja i bavi se gimnastikom. Radi i kao manekenka, profesionalna plesačica i dobija prve uloge u pozorištu. 1922. godine Marlen snima svoj prvi film “The Little Napoleon” u kome dobija neznatnu ulogu služavke. Ali, već naredne godine, na kastingu za novi film upoznaje Rudolfa Rudija Zibera (Rudolf Sieber) zahvaljujući kome dobija malo veću ulogu u filmu Vilijema Diterla, “Man by the Roadside”. Rudi je bio oduševljen, tada još uvek debeljuškastom plavom Marlen, i ljubav se rodila. Marlen i Rudi su se venčali 1924. godine, a pogođena tim činom, Rudijeva doatdašnja verenica izvršava samoubistvo. Godinu dana kasnije Marlen je rodila devojčicu Mariju Elizabetu Ziber (Maria Elisabeth Sieber), njeno jedino dete. Marlen je, podrazumeva se, volela svoju ćerku, ali budući da nije htela da svoj društveni život potčini braku i monotoniji, ona je uveliko bila prisutna na svim berlinskim zabavama.
Da se bar samo pojavljivala i družila, sve bi bilo u redu, ali su Marleni ove zabave služile kao nepresušan izvor novih i novih ljubavnih avantura i egzibicionizma, kako sa muškarcima, tako i sa ženama. Iz jednog takvog provoda krenula je da se razvija i njena ljubavna veza sa piscem Erik – Marija Remarkeom (Erich Mariom Remarque) koja je, uz povremene prekide, trajala nekoliko godina. Od 1924. godinu za godinom obeležavali su Marlenini sitni uspesi i uloge, ali svakako avangardni, kao što je bio i Berlin tog doba. Dobijala je neke manje uloge u pozorištu, na filmu i učešća na revijama tadašnjih renomiranih berlinskih kreatora. Marlen je bila žena bez trunke stida kada je reč o javnom istupanju, mada neki to povezuju sa njenom narcisoidnošću. Ona se nije libila obnaživanja na revijama, ni ispred foto objektiva. 1925. godine taj svoj nudistički egzibicionizam prenosi i u glumačku sferu, pa se u novembru pojavljuje skoro naga (u kostimu boje kože) u ulozi Eve, u jednoj predstavi. 1927. posle male uloge u filmu Aleksandra Kordea, “A modern Dubarry”, odlazi u Beč na šest meseci. Tamo učestvuje na dve revije i dobija glavnu ulogu u “Cafe Electric”. Njena radoznalost ne jenjava, pa u Beču uči kako da svira na testeri. 1928. godina ostala je upamćena za Marlen po kontroverznoj ulozi koju dobija u jednoj isto tako kontroverznoj predstavi gde otpevavši pesmu sa lezbijskom tematikom (Meine beste Freudin) otvara sebi put muzičke karijere. Počinje sa snimanjem svog prvog albuma, a ubrzo slede i drugi angažmani (nastupi kabaretski i muzički, snimanje reklama, pozorišne uloge i td).
Prelomni trenutak u karijeri naše dive Marlen Ditrih se dogodio 1929 godine. Na poziv filmskog studija UFA, iz Berlina, iz Holivuda je stigao poznati reditelj Jozef fon Štenberg (Josef von Sternberg) kako bi režirao prvi nemački zvučni film. Videvši Marlen na nekoj od nemačkih pozornica, Jozef je organizovao jedan zanimljiv kasting gde je ona i dobila glavnu ulogu, odnosno legendarnu ulogu Lola Lole. Čuveni film Plavi anđeo (Der blaue Engel) ostao je upamćen po ovoj prelepoj glumici, a i ona je po njemu dobila ime kojim su je karakterisali u mnogim biografijama i dokumentarnim filmovima. Film je paralelno bio sniman na nemačkom i engleskom, i ono što ga je pored lepote Marlen Ditrih obeležilo, je izvanredna muzika koja ga prožima. Marlen je kao Lola Lola nosila u filmu upadljive šešire i podvezice, koje su istakle njene noge u prvii plan i po kojima je definitivno ostala upamćena. Samo dan nakon premijere Plavog anđela, kao i svaka buntovna i nepredvidiva diva o kojoj smo do sada govorili, Marlen je neoklevajući spakovala kofere i zajedno sa opčinjenim rediteljem Štrenbergerom odletela za Holivud.
On joj je dosta pomogao u dobijanju uloga u Holivudu, ali je i ona morala da podnese izvesnu žrtvu kako bi mogla da se takmiči u konkurenciji sa tadašnjom zvezdom Gretom Garbo. Morala je da se prikloni rigoroznoj dijeti kako bi svoju liniju dovela do savršenstva, što su i onda (koliko god mi govorili suprotno) bile potrebe Holivuda. Njen prvi američki film “Marocco” doživeo je ogroman uspeh. U ovom filmu Marlen glumi Emi, ženu koja se potpuno žrtvuje za ljubav svog života – zgodnog legionara koga glumi popularni Gari Kuper (Gary Cooper). Za ovaj film Marlen je bila nominovana za Oskara u konkurenciji za najbolju žensku ulogu, i to je bila njena prva i jedina nominacija.
Štrenberg, ponet pozitivnim utiscima o talentu Marlen na filmu, žurno snima i sledeći film sa njom u glavnoj ulozi, pod nazivom “Dishonored”, u kome glumi zavodljivu špijunku (X27) koja je osuđena na smrt streljanjem (pokušaj imitiranja biografije Mata Hari). Film nije doživeo neki uspeh, a i do kraja života je na njega gledala s velikim prezirom, možda zato što je Greta Garbo odigrala zapamćenu ulogu Mata Hari? Nakon ovog neuspeha, Marlen se vraća u Nemačku na nekoliko meseci. 1931. godine Marlen je bila zapanjena tužbom koju je pokrenula Štrenbergova žena u kojoj je navedeno da je Marlen Ditrih bludnica, koja je pored svog raskalašnog ponašanja i brakolomka. Prenebregnuvši ovu tužbu, Marlen snima novi film sa Šternbergom “Šangaj Ekspres” (Shanghai Express) gde tumači lik Šangaj Lili, prostitutke koja izluđuje sve muškarce oko sebe, posebno vođu kineskih terorista. Film je bio nagrađen Oskarom, najviše zbog tehnološkog napretka koji se u njemu video.
Ako se pitate šta se dogodilo sa porodicom Marlen Ditrih, i da li je i ova porodica ostala u zapećku, kao i one od ostalih diva o kojima smo pričali, evo šta je sa njima bilo. Odlučivši naprečac da odleti u Holivud, Marlen nije ni trenutka razmišljala šta će biti sa njenom porodicom. Ostavila ih je u Berlinu, kao staru garderobu, koja samo ume da smeta. Ružno zvuči, ali je tako. Njena ćerka Marija se, kada je malo odrasla, preselila u Los Anđeles kod majke u potrazi za karijereom estradne zvezde, poželevši da krene majčinim stopama. Da li je to uradila u nedostatku svoje majke, ili da bi joj dokazala da će biti bolja, ili ko zna iz kog razloga, nije nam poznato. Ali ono što je evidentno, je da je uvek ostajala u senci svoje majke. Svoj odnos prema majci opisivala je često rečenicom “Samo da vam majka nije glumica”. Ne mogavši da se izbori sa slavom svoje majke, Marija je napustila javnu scenu i od tada se posvetila pisanju biografija i opisivanju svih detalja iz života svoje majke, Marlen Ditrih. Objavila je knjigu nakon smrti Ditrihove u kojoj je Marlen predstavljena kao prepredeni manipulator, hladna i nedostupna osoba sa alkoholičarskim problemima. Ovaj prikaz energično su osporili preostali živi Marlenini prijatelji, misleći da je to samo subjektivni doživljaj nezadovoljne ćerke. Što se tiče muža Marlen Ditrih, a oca male Marije, on se preselio u Pariz i tamo je svoj život nastavio u društvu jedne balerine. Kada je ona umrla, i on se preselio za Ameriku, tačnije u Kaliforniju, gde je svoje poslednje dane provodio na farmi koju mu je kupila Marlen.
Vratimo se sada na sve zanimljivije događaje iz života Plavog anđela. Počinje da se zahuktava novi rat u svetu, rat koji je povela nacistička Nemačka, na čelu sa njenim ozloglašenim vođom Adolfom Hitlerom. Hitler je, gledajući neka od ostvarenja u kojima je igrala Marlen, poželeo da je angažuje u filmu koji bi veličao nacističke ideje. Ponudio joj je da je napravi najpopularnijom ženom sveta. Marlen je kategorički odbila Hitlerovu ponudu, nazvavši ga pritom idiotom, i nije se sve završilo na tome. Ona je otišavši u Ameriku zatražila i drugo državljanstvo, a onda je učestvovala u skupljanju novca za rat protiv svoje zemlje, i uvek se odazivala na poziv američkih vojnika da peva. Nastupala je čak i pred savezničkim trupama na frontovima u drugim zemljama, a snimila je i nekoliko anti-ratnih pesama, kao poklon ljudima koji se bore protiv nacističkih ideja izopačenog Hitlera. Marlen je, kao jedna hrabra i srčana žena, po završetku rata otišla u Berlin sa vojnim trupama, kako bi osetila zadovoljstvo oslobođenja i potražila svoju majku i sestru. Majka joj je umrla ubrzo nakon završetka rata, a Marlen je uskoro morala da napusti Nemačku u kojoj više nije bila dobrodošla.
Kada govorimo o pevačkim sposobnostima Marlen Ditrih, ne može se reći da je imala neki zavidan raspon glasa, a njeno pevanje su mnogi smatrali čak i recitovanjem. Kažu da je malo pevala, malo šaputala, malo recitovala, ali i da ni jedan glas nije bio toliko erotičan kao njen. Mnogi kvalitetniji vokali toga doba prošli su neopaženo. To njeno erotizovano šaputanje uz savršen make up i jake reflektore, pogled upućen kroz dim cigarete, koji je odsečno duvala u željenom pravcu, ostavljalo bez daha i muškarce i žene. Možda je zato i dobijala različite ponude, kojima njen egzibicionizam i seksualnost nisu mogli da odole. Njena najcitiranija izjava u vezi sa seksom (iako je izbegavala da priča na temu intime) je bila “seks je bolji sa ženama, ali se sa njima ne može živeti”; što je potvrđivalo njene brojne avanture sa pripadnicama istog pola, među kojima su se našle i neke poznate: Greta Garbo, Talula Bankhed (Tallulah Bankhead), Edit Pjaf (Edith Piaf), Kej Frensis (Kay Francis) i ondašnja poznata spisateljica Mersedes de Akosta (Mercedes de Acosta). Spisak Marleninih poznatih ljubavnika je bio i duži, a čini se da je i ona sama po njih bila fatalnija nego po žene: Gari Kuper, Džon Vejn (John Wayne), Jul Briner (Yul Brynner), Frenk Sinatra (Frank Sinatra), političari Džozef Kenedi (Joseph Kennedy) i njegov sin Džon (John), i još jedan od Kenedijevih, manje poznat, kao i Ernest Hemingvej (Ernesta Hemingway). Svi oni su o njoj imali da kažu samo predivne stvari. Čuvena Hemingvejeva rečenica o Marlen nakon njene smrti glasi: “Da nije posedovala ništa drugo do svog glasa, mogla je i sa njim da vam slomi srce. Ali imala je i predivno telo i vanvremenski lepo lice. Nebitno je kako vam slomi srce ako će biti tu da ga zaceli!”
1948. godine dobila je unuku i postala baka. Bila je najseksi baka onog doba. Aktivno je nastupala i izvodeći kabaretske forme išla na spektakularne turneje. Trudila se pažljivo da svaki njen korak bude senzualan i da ne oda njene godine koje su se prirodno i neminovno povećavale. Nastupala je sve do 1974. godine kada je osetila da je vreme polako gazi. Govorilo se da je imala problema sa alkoholizmom zadnjih godina, počeo je da je izdaje i sluh, a proširene vene na nogama zahtevale su što manje napora. 1975. godine pojavila se poslednji put na filmu. Na mnoge molbe, pristala je na ponudu da snima, i za samo dva dana snimanja čuvena Marlen je dobila honorar od neverovatnih 250 hiljada dolara. Posle ovog snimanja poptuno se povukla iz javnog života i živela je u svom stanu u Parizu sve do svoje smrti. 1984. godine Maksimilijan Šel (Maximilian Schell) je ubedio Ditrihovu da učestvuje u snimanju negovog dokumentarnog filma “Marlen”, ali ona nije htela da se pojavi u kadrovima koji su snimani, neželeći da se predstavlja publici stara i bolesna. Marlen se nije viđala ni sa svojim prijateljima, i odnose sa njima je održavala isključivo telefonskim putem. Želela je da dočeka smrt čuvajući mit o svojoj lepoti.
Marlen Ditrih, plavuša zanosnih nogu, i seksepilnog glasa i stasa umrla je 6. maja 1992. godine u u Parizu, u svom stanu. Misi u njenu čast je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, dok je njen kovčeg bio prekriven američkom zastavom, čije je državljanstvo nosila do smrti. Sahranjena je u Berlinu, nedaleko od mesta gde je rođena. Na njenoj nadgrobnoj ploči stoje uklesane reči nemačkog pesnika Teodora Kromera (Theodor Körner) – “Stojim na putokazima svog života”. Njen lik i delo dugo su bili pod ostrašćenom mržnjom Nemaca, tek na njen stoti rođendan, 2001. godine, posthumno joj je dato zvanično izvinjenje države za neprijateljski stav prema njoj, a 2002. godine i titula počasne građanke Berlina.
Iza ove popularne dive XX veka ostale su mnoge zanimljivosti, poput onih da je imala fobiju od bacila, da se gadila na stopala, pa je i svoja izbegavala da pokazuje, da su je šminkeri dodatno šminkali nakon svakog filmskog poljupca na setu, jer je snažno ljubila svoje partnere, da je bila veliki ljubitelj brze hrane, čizburgera, hot-dog sendviča i da joj je kosa sijala samo zato što je za svaki javni nastup ili snimanje po njoj bio posipan nekakav zlatni prah ili talk. Marlen Ditrih je kao modna ikona i ikona filma u mnogome uticala i utiče na modu i njene kreatore. Zanimljiva je i činjenica da je u nekoliko prostorija Filmskog muzeja u Berlinu posvećeno Ditrihovoj izloženo preko 3000 njenih odevnih predmeta (uključujući i 50 filmskih i 70 scenskih kostima) od dvadesetih do devedesetih godina prošlog veka, 50 torbica i 150 pari rukavica, 400 šešira i 440 pari cipela i drugih aksesoara. Pored inspiracije modnim kreatorima, Marlen je bila inspiracija mnogim ženskim pokretima i bila je jedna od starovremenih gej ikona. Ove godine je planirano snimanje filma o ovoj slavnoj divi, čiji lik će imati čast da tumači popularna glumica i Oskarovka, Gvinet Paltrou (Gwyneth Paltrow). Film će biti sniman u dva dela i po scenariju sastavljenom po knjizi ćerke Marlen Ditrih, Marije Rive.
“Oduvek sam bila ravnodušna prema slavi. Slava je prilično mučna, problematična i opasna. Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti ličnost čoveka nada mnom nema nikakvu moć” Marlen Ditrih, odlomak iz njenih memoara.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
