Bila je bespogovorno najlepša žena s početka XX veka, najintrigantnija, žena-senzacija, egzotična plesačica i kurtizana. Neki će reći da se ona ne može ni svrstati u dive, ali ako divu činе neko delo koje je istorijski zabeleženo i kontraverzan život, onda ona ipak zasluženo nosi tu titulu. Na njene ženske čari i senzualne pokrete pali su mnogi pripadnici muškog roda. Imala je mnogo ljubavnika različitih profesija, a većina je, smatra se, dolazila iz vojnih i političkih redova. To joj je omogućilо da bude deo svih političkih i vojnih planova i dovelo je u špijunsku poziciju. Njeno ime je i danas prva asocijacija na ženu šijuna. Bila je dvostruki špijun Nemačke i Francuske. O njenoj smrti, kao i o njenom životu, ispredane su mnoge legende, ali ono što je nepokolebljivo je da je epitet femme fatale zasluženo ponela prva u XX veku.
Margareta Gertruda Zele (Margaretha Geertruida (Grietje) Zelle), kako joj je bilo pravo ime, rođena je 7. avgusta 1876. godine u malom holandskom mestu Leuvarden. Otac joj je bio Holanđanin, a majka Javanka (Indonezija). Porodica Zele je bila relativno imućna. Brojala je šest članova i živela od porodiče manufakture šešira. To je Margareti, zvanoj Gritje od milošte, omogućilo školovanje u renomiranim privatnim školama, sve dotle dok se nije dogodio bankrot njenog oca. Ubrzo zatim, a možda i usled toga, njeni roditelji se razvode, a nakon nekog vremena majka joj umire, a otac se nakon toga ženi po drugi put. Margareta iz svoje rasturene porodice odlazi da živi kod kuma u Lajden.
Upisuje školu za vaspitačice u Hagu, međutim tu počinje da flertuje sa jednim od profesora i kum odlučuje da je ispiše i vrati kući. Mata Hari je, kao što vidite, već tada pokazivala znake hiperseksualnosti, ili kako bi to mnogi danas rekli, nimfomanije, koju je nosila u svom karakteru. Postavši punoletna, slučajno nailazi na oglas u novinama gde jedan 39-godišnji oficir traži mladu ženu spremnu na brak sa njim. Ona se javlja na ovaj oglas i upoznavši oficira škotskog porekla, Rudolfa Mekleoda (Rudolf MacLeod), odlučuje da se uda. Brak je sklopljen 11. jula 1895. ali mnogi navodi tvrde da je u njemu bilo svega sem ljubavi. Bračni par dobija prvo dete, sina Normana, i ukrcava se na brod za Javu i Sumatru, koje su u to vreme bile holandske kolonije. Njihov brak je tamo trpeo pravu torturu, a ponajviše zbog nasilničkog ponašanja Mekleoda. On je bio stariji od Gritje čitavih dvadeset godina, što je moglo biti inicijalno za ljubomoru, a konzumirao je i dosta alkohola, što ga je vodilo brojnim ljubavnicama. Na Rudolfovo razvratno ponašanje Margareta je odgovarala gotovo na isti način. Bila je ljubavnica, ni manje ni više, nego njegovih kolega oficira. Nemajući obaveze u Indoneziji, Gritje je izučavala tamošnje plesove i toliko ih je dobro savladala da se brzo priključila trupi sa kojom je i počela i da nastupa. Za predstavljanje publici odlučila je da koristi umetničko ime Mata Hari, što je na tamošnjem jeziku značilo “oko dana ” ili “sunce”. 1898. godine rodila je ćerkicu Luiz u katastrofalnom braku sa Mekleodom, koji ni dobijanje drugog deteta nije moglo da popravi. Mata Hari dobija svoju prvu veliku plesačku ulogu povodom jedne od proslava holandske kraljice, gde biva veoma zapažena. Ne samo da su muškarci bili opčinjeni njenim vretenastim telom i senzualnim pokretima, već su i žene gledale malo sujetno, ali ipak sa divljenjem, prelepu, tamnomputu plesačicu. Njen muž dobija prekomandu na Sumatru, i njihova porodica se seli. Na Sumatri se konačno događa i potpuni krah ovog braka, što je i bio logičan i dugoočekivan epilog. Do potpunog zahlađenja odnosa došlo je usled tragične smrti njihovog sina Normana, koja se po mnogim biografima desila iz različitih razloga. Ono što je bilo najprihvatljivije za ono vreme, i što je uglavnom beleženo kao jedini istinit razlog Noramnove smrti je kolera, kojom se zarazio od slugu koje su radile kod njih. Međutim, neki biografi su došli do dokaza iz kojih se može zaključiti da je Norman možda otrovan hranom, a drugi su opet došli do nekih, koji tvrde nešto vrlo morbidno, a to je da je mali Norman umro od posledica sifilisa koji je dobio od svoga oca. Mata Hari je bila požrtvovana majka (iako neki biografi ne misle tako), bez obzira na njen pomalo raspusan život i celokupnu bračnu oluju. Nevezano sa policijskom istragom, odlučila je da samostalno počne da otkriva počinioce ubistva svog sina, i bacivši sumnju da je baštovan otrovao Normana, ne libi se da ga ubije.
Ovi ružni događaji naterali su porodicu da se iz Indonezije vrati u Holandiju, gde se naredne godine Gritje i Mekleod razvode. Mata Hari odlazi u Pariz, koji bira za svoju životnu destinaciju i u kome pokušava da postigne slavu plesačice. Ali put do zvezda je trnovit. Da bi preživela u Parizu bila je prinuđena da radi različite poslove, pozirala je slikarima gola za akt, čak je bila i cirkuska jahačica, a takve nazovi performanse je izvodila pod pseudonimom Lejdi Mekleod.
Nezadovoljna finansijama i željna slave predstavljala se kao javanska princeza, poreklom iz indijske svešteničke kaste u kojoj je od malih nogu učila veštine svetog indijskog plesa. Zavodljivim, provokativnim i erotskim plesom, do tada neviđenim u Evropi, preko noći postaje slavna. Ona, kao egzotična plesačica, bila je pravo osveženje u francuskoj prestonici, i nema čoveka koji nije poželeo da je vidi. Na sceni se pojavljivala skoro gola i tako zadužila francusku prestonicu čiji je noćni život zahvaljujući njoj postao nadaleko poznat. Bogata gospoda su ubrzo urgirali za nastupe zatvorenog tipa ove avangardne umetnice, u svojim vilama, salonima i povodom nekih intimnijih proslava. Bila je visoka, atraktivna, ne preterano lepa, ali je umela vešto da koristi svoje telo i postane uspešna kurtizana, koja je svoje čari rado prodavala bogatašima, francuskim plemićima, političarima i vojnicima iz Francuske, Rusije i Nemačke. Važila je tada za najlepšu ženu sveta, jer je njena harizma, seksepil i šarm ono što je intenziviralo njenu ne toliko eksplicitnu fizičku lepotu. Muškarci su padali ničice pred ovim njenim adutima, a zadržavali se kraj nje onoliko koliko je ona smatrala da je potrebno, zahvaljujući intelektu i manipulatorskim sposobnostima koje je posedovala. Glas o njoj se brzo širio svetom, i ona je bila pozivana da gostuje i po drugim zemljama, boraveći u luksuznim hotelima i družeći se sa elitom i aristokratijom. I pored svetske slave, obilatog hedonizma, novca i ljubavisanja, Mata Hari je u svom životu držala jednu prazninu, koju nikako nije mogla da popuni. Nedostajala joj je ćerkica Luiz, nad kojom je izgubila starateljstvo, nakon razvoda od Mekleoda. Često se trudila da je poseti u Holandiji, međutim, nikada joj to nije bilo dozvoljeno. Mata Hari je nastavila da pleše u Beču i Berlinu. Čak je plesala za nemačku carsku porodicu. Od 1910. do 1912. godine ređali su se brojni nastupi, a glumila je i Kleopatru u Milanskoj skali. Nastupala je u Monte Karlu, Berlinu, Beču, Sofiji, Milanu i Madridu. U tom periodu, sa velikom popularnošću, stvaraju se i negativne kritike, koje su govorili da ono što Mata Hari izvodi nije nikakav ples, već čist egzibicionizam sa primesama nudizma i vulgarnosti, a bez imalo umetnosti.
Pored njenog plesa, ono po čemu je ova egzotična i inteligentna kurtizana ostala upamćena je njena špijunaža u Prvom svetskom ratu. Mata Hari je bila holandska državljanka i imala je holandski pasoš, što je koristila da u ratno vreme nesmetano prelazi granice Francuske, Španije, Engleske, Holandije. Tokom svojih “strasnih druženja” sa poslovnim ljudima, plemićima i oficirima, Mata Hari je često čula podatke koje nije trebalo čuti. Koliko je toga stvarno znala, ne možemo reći, ali takvi su je kontakti na kraju uništili. Priče o njenom špijunskom životu krenule su kad joj je nemačka tajna služba navodno platila izmežu 20.000 do 30.000 ondašnjih maraka za špijunske usluge. Tada je navodno i dobila tajno ime H-21. Mata Hari je bila žena koja, pored toga što je volela novac, nikako nije umela da ga sačuva, niti da njime raspolaže. Često je zapadala u dugove i bila progonjena od kojekakvih kamataša i ljudi kojima se zadužila. Veruje se da je to i bio glavni razlog što je stupila u špijunske radnje, koje su za svaku informaciju donosile lepe svote novca. U ružnoj ratnoj stvarnosti bilo je premalo interesa za indijsku plesačicu i to je opravdavalo sva ta zaduživanja, po njenom viđenju stvari. Tako je 1914. godine bežavši pred dugovima, otišla u Hag. Za vreme koje je tada provela u Holandiji, imala je jednu vezu sa izvesnim ruskim milijarderom. Po završetku te veze, opet utanjivši sa novcem, odlučuje da se vrati u Pariz, kako bi otkazala skupocenu vilu koju više sebi nije mogla da priušti za život. Francuska tajna služba je pretpostavila da se vratila kako bi špijunirala njihove pripreme za novu ofanzivu. Tu je započeo veći interes Francuza za špijunku H-21. Iz Pariza se uputila u Madrid, međutim iskrcava se u Englesku gde zapada za oko engleskoj obaveštajnoj službi. Englezi je hapse i zadržavaju u pritvoru u Londonu, gde je jedan sudija ove službe ispituje i zaključuje da ona nije špijun. Uprkos tome, Mata Hari je ipak ostala pod prismotrom francuske i engleske obaveštajne službe. Došavši u Madrid, odseda u hotelu u kome su boravili pripadnici raznih službi, i upravo tu je navodno uspostavila kontakt sa nemačkim vojnim atašeom majorom Arnoldom fon Kaleom (Arnold von Kalle) sa kojim je takođe bila u ljubavnoj vezi. Francuzi su svuda pratili svaki korak Mata Hari i čekali njene greške strpljivo. 1916. godine vratila se u Pariz. Francuzi su već spremili izveštaj u kome su izneli da Mata Hari sarađuje sa Nemcima u neutralnim zemljama, i da je s njima razmenjivala šifrovana pisma. Sve to još uvek nije bilo dovoljno za hapšenje. Oni su hteli da je proteraju u Holandiju i zato je pozvana na razgovor. Načelnik francuske obaveštajne službe Lado (Ladoux) je obavestio Mata Hari o proterivanju, a ona mu je na to priznala da je ljubavnica nemačkog špijuna Kramera (Krämer). Kramer je u to vreme bio jedan od vodećih špijuna u Holandiji. Mata Hari se tu navodno dogovorila da će špijunirati za Francusku za milion franaka. U decembru 1916. godine načelnik francuske obaveštajne službe Lado joj je namestio “igru”.
Sudbina joj je bila zapečaćena januara 1917. godine kada nemački vojni savetnik iz Madrida šalje tajnu poruku za Berlin pominjući saradnju sa špijunom pod šifrom H-21. Francuska tajna služba je presrela poruku, a šifru identifikovala kao Mata Hari. Po povratku u Pariz, Mata Hari je uhapšena u svojoj hotelskoj sobi. Tokom saslušanja je konstantno insistirala na svojoj nedužnosti. Niko osim sveštenika, doktora i advokata nije smeo u njenu ćeliju. Suđenje je započelo pet meseci nakon hapšenja. Optužena je za izdaju i pomaganje neprijatelju, kao i to da je zbog njene špijunaže za Nemačku ubijeno desetine hiljada savezničkih vojnika. Za svaku od optužbi tadašnja kazna je bila smrt. Njen branilac se uporno pozivao na nevolje u kojima se slaba žena našla i da je samo tražila izlaz iz njih. Optužba je teretila da je simpatizer Nemačke jer je govorila nemački, što nije bilo uobičajeno za Holanđane. Mata Hari je pravosnažnom presudom osuđena na smrt streljanjem.
Presuda je izvršena 15. oktobra 1917. godine, u ranim jutarnjim časovima. I za sam čin streljanja postojale su razne priče i špekulacije. Ono što je istina je da se prema tadašnjim francuskim zakonima, osuđenicima nije unapred otkrivao datum izvršenja kazne, pa je tako Mata Hari danima strepela. Bila je obaveštena sat vremena pre izvršenja. Pogodila su je samo dva od dvanaest ispaljenih metaka. Jedan u srce, a drugi u koleno. Francuski vojnik joj je tada ispalio obavezni “samilosni” pucanj u glavu i rekao da su joj posednje reči bile “Gospodine, hvala Vam” (za dozvolu da veže maramu preko očiju). Druga priča je opet da ona nije imala maramu preko očiju, već da je namigivala i slala poljupce vojnicima streljačkog voda, što sigurno deluje zanimljivije. O njenoj smrti je izmišljano izuzetno mnogo legendi, možda više nego o nekoj većoj istorijskoj ličnosti, poput Hitlera, Romanovih i td. Neki su smatrali da je poljupce slala streljačkom vodu, a drugi su opet tvrdili da ih je slala svom advokatu i ljubavniku koji su došli da gledaju njeno pogubljenje. Jedna od verzija je i da je raširila svoj kaput i pokazala vojnicima svoje golo telo, dok je prema trećoj legendi, sudnji čas dočekala savršeno mirna, odbivši da joj stave povez na oči i vežu ruku, jer je navodno mislila kako će vojnici pucati ćorcima. Budući da nije bilo nikoga ko bi preuzeo troškove njene sahrane, njeno telo je poklonjeno Medicinskom fakultetu na Sorboni. Postoji i priča da je njena glava bila balsamovana i smeštena u Muzej anatomije u Parizu, iz kog je tajanstveno nestala 1954. godine pri premeštanju muzeja, što je otkriveno tek 2000. godine. Prema nekim zapisima uz glavu je godinu dana nakon njene smrti dodato i telo, koje je takođe misteriozno nestalo. Malo začuđujući podatak je da je po priči ta glava imala crvenu kosu, a za Mata Hari je poznato da je imala izrazito crnu kosu. Ono što je takođe zanimljivo je to da je njen dosije strogo čuvana tajna i da se drži u nekoj od državnih arhiva u Francuskoj, ali je takođe i interesantno da na dosijeu stoji oznaka da mora biti čuvan u tajnosti 100 godina od izvršenja presude, što bi značilo da će biti otvoren 2017. godine u oktobru. Tada će mnogi biografi morati da prepravljaju biografije ove egzotične špijunke, a mi ćemo možda saznati pravu istinu o životu i smrti čuvene Mata Hari.
Mata Hari je bila velika inspiracija i filmskoj industriji, pa je nastalo nekoliko verzija filmskih ostvarenja koja govore o njenom životu i smrti. Prva je snimljena davne 1920. godine, a najpoznatije je kultno ostvarenje iz 1931. godine u kojem legendarnu plesačicu igra Greta Garbo, a za partnera joj je dodeljen Ramon Navaro.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
