Erotika u savremenoj pop kulturi je u poslednje vreme značajno napredovala. Filmski marketing se kreće u pravcu erotike (od Saltburna do Challengersa), čak i kada su sami filmovi daleko od eksplicitnih. Od pesme Billie Eilish’s „Lunch“ to Doechii’s „NISSAN ALTIMA“, u kojima je seks stalni lajtmotiv.
Sredinom 2010-ih i početkom 2020-ih, seksualna želja — a posebno heteroseksualna želja — doživljavana je kao teritorija puna napetosti i tabua. Pokret #MeToo je izneo na videlo seksualnu zloupotrebu u Holivudu. Ovo buđenje je sa sobom donelo i bujicu novih strepnji oko seksualnosti koje su duboko prožimale pop kulturu. Odjednom, sve se ispitivalo kroz pop-feministički objektiv koji je pokušavao da popravi ravnotežu procenjujući seksizam iz svih uglova.
Kao odgovor, kreativci su se povukli u sigurnost neutralnosti, plašeći se posledica, dok je publika pronalazila razlog za pritužbu i u najbezazlenijim momentima. Rezultat su bile blagajne koje su punili Diznijevi rimejkovi i franšize o superherojima, opsednutih fizičkim savršenstvom, ali lišenih bilo kakvog oblika stvarne intimnosti. Raquel S. Benedict je to dobro prikazala u svom viralnom eseju iz 2021. “Everyone is beautiful and no one is horny. Niko nije ružan. Niko nije stvarno debeo. Svi su lepi. A čak i kada imaju veze, niko nije napaljen. Erotika u pop kulturi je zamagljena.
Erotika u savremenoj pop kulturi
Ali, nedavno je seksualnost eksplodirala ogromnim intenzitetom. Sada se čini da su svi uhvaćeni u vrtlog privlačnosti bez prepreka. Potreba za zadovoljstvom postala je sveprisutna. Posle decenije moralizma i gotovo bolesne razboritosti, erotika u pop kulturi koju je #MeToo pokušao da obuzda, našla je izlaz – i preplavila ga. Od filma do društvenih medija, klatno se zaljuljalo, a ono što je nekada bilo tabu ne samo da se vratilo, već je preusmereno u sve ekstremnije teritorije.
Filmovi poput „Nosferatu“ Roberta Eggersa, kao i „Babygirl“ Haline Reijn, često se navode u ovom kontekstu. Oba istražuju želju i potčinjavanje iz različitih uglova, u duboko polarizovanom trenutku. Posledice #MeToo i dalje odjekuju kroz kreativne industrije, dok društveni konzervativizam nastavlja da daje ton u politici. Oba filma istražuju neravnotežu moći na provokativan način – „Babygirl“ istražuje vezu između moćne generalne direktorke i dvadesetogodišnjaka, dok „Nosferatu“ podiže sukob između represije i oslobođenja na gotovo mitske nivoe borbe između dobra i zla.
Bez obzira na zauzeti stav, činjenica da je erotika u pop kulturi sada tako istaknuta, odražava primetno odsustvo ove teme tokom protekle decenije. Filmovi poput „Throuple“, „Birder“ i „The Feeling That the Time for Doing Something Has Passed“ povezuju se sa ovom istom linijom provokacije. „Queer“ Luce Guadagnina prati američkog stranca Craig Leeja, koji živi strogim životom u Meksiko Sitiju tokom 1950-ih, koji započinje vezu sa Eugeneom Allertonom, mladim vojnikom. Ova veza postaje natezanje konopca, gde ono što je mogao da bude klasičan sukob razlika u godinama ili izolovane homoseksualnosti, postaje mnogo dublja igra. Muška ranjivost, dvosmislenost namera i istraživanje onoga što se dešava kada želja, kao što Guadagnino ispravno primećuje, „nije sinhronizovana“.
Filmovi poput „Babygirl“, „Queer“ i drugih sličnih primljeni su kao „provokativni“ i „subverzivni“. Međutim, mali broj savremenih filmova može se smatrati transgresivnim na isti način na koji su to bili, na primer, „Crash“ Davida Cronenberga ili „Body Double“ Briana De Palme.
Dok je u ovom drugom, želja bila nabijena opasnom seksualnom tenzijom, „Babygirl“ je ograničena na kontrolisanu igru – lascivni pogledi u kancelariji ne nose pravi rizik. U stvari, kritičari ističu da „najsubverzivnija perverzija“ filma leži u jednostavnoj činjenici da uspešna žena u svojim pedesetim može imati aferu na svom radnom mestu bez ikakvih ličnih ili profesionalnih posledica. Upravo ta ista prividna normalizacija zabranjenog čini film ne tako transgresivnim kao što se očekivalo.
Ovo su filmovi o želji, ali se zaustavljaju na odbojnosti. Oni igraju na sigurno tako što uvode devijantnost kao potencijalno destruktivnu silu i ostavljaju nas sa idejom da je ona pozitivna. Ako su erotski trileri 80-ih i 90-ih razotkrili društvene pritiske oko tehnologije, rodnih uloga i nuklearne porodice kroz seks („Videodrome“, „Basic Instinct“, „Eyes Wide Shut“), erotski trileri 2020-ih reaguju na naše strepnje oko seksa tako što pokušavaju da ih umanje.
Teme seksa u muzici
Čini se da muzika radi nešto suptilniji i prodorniji posao suočavanja sa egzistencijalnim ratom koji guta našu generaciju. Do 2025. godine, već smo bili svedoci dva albuma koji istražuju seks u njegovim najdvosmislenijim oblicima, preplićući želju za zadovoljstvom i stidom, usamljenost i moć. Album „Perverts“ Ethel Cain, nastavak njene zadivljujuće „Preacher’s Daughter“ iz 2022. odvija se kroz prostranstvo mračne atmosfere. Gotovo minimalistički tekstovi pretvaraju ljubav i seks u izvore egzistencijalnog straha, a ne u oslobađanje. Sve je natopljeno religioznošću, uhvaćeno između težnje za čistotom i surove stvarnosti ljudskog bića, između želje za vidljivošću i straha od razotkrivanja. Intimnost njenih reči („mogao bih da te nateram da svršiš 20 puta dnevno“) postaje sumorna suprotnost neprijateljskim osećanjima („ako me voliš, zadrži to za sebe“), dok njen glas i šapat osećaju kao daleki eho u kanjonima kolektivnog psihičkog.
S druge strane, najnoviji rad FKA twigs, „Eusexua“ prati isti erotski put, ali sa ekspanzivnijim i eksterijernijim pristupom, spajajući senzualnost sa elektronskim impulsima trip-hopa, transa i eksperimentalne muzike. Dok je „Perverts“ obeležen otuđenjem, „Eusexua“ sija visceralnim sjajem. Twigs se dosledno bavi seksom kao životnom snagom i energijom koja teče kroz telo kao čin oslobođenja. Njene kultne „Two Weeks“ (2014), sa svojom neskrivenom deklaracijom požude nabijene istom suptilnošću kao eksplicitna tekstualna poruka Adama Levina, bile su seme multidisciplinarne karijere koja seks vidi kao ples emancipacije i kontrole, stalnu igru moći koja nikada ne gubi vezu sa čovekom.
Savremena pop kultura je seks ponovo uvela u mejnstrim, siroviji i neuredniji nego ikad. Ipak, nešto još uvek nedostaje. Pravi odgovor na seksualno nasilje ne može biti samo na sudu ili u borbi oko onoga što je predstavljeno u umetnosti ili zabavi. Ali nije dovoljno ni predstaviti seks bez istinskog kritičkog razmišljanja o njegovim implikacijama. Ako želimo da vidimo povratak na erotski vrhunac 80-ih i 90-ih, stvari će morati da budu mnogo sirovije i autentičnije od onog što vidimo i čujemo u savremenoj pop kulturi.
Brankica Milošević
