Prvi novembar 1912. godine u Beogradu osvanuo je tmuran. Grad je bio neobično bučan. Oduševljenje je sijalo na licima Beograđana koji su u rukama drzali “Politiku”, “Štampu”, “Večernje novosti”. Prva armija nezadrživo napreduje, Turci su slomljeni na Kumanovu, vojska iz Crne Gore je pod Skadrom, još malo pa će pasti i Bitolj. Konačno pobeda, posle toliko dugih vekova ropstva! Pobeda! Sloboda! Osmesi, zagrljaji, nada i koja tiha molitva za pale, preko čijih mrtvih tela je srpska vojska ponela baklju slobode ka jugu. Tišina je okruživala samo u crno zavijenu kolonu starica, koje su u crkvama palile sveće za pale sinove. Tišina je teško počivala i na jednom – u crno odevenom – skupu na jednom beogradskom groblju.
Izdaleka, neko bi pomislio da najvažniji ljudi Srbije na ovom mestu tišine i spokoja većaju o sudbini zemlje. Svi su bili tu: ministri, akademici, univerzitetski profesori… Samo su njihova smrknuta lica otkrivala da ih je okupilo nešto mnogo bolnije od problema koji su nicali pred mladom i poletnom Srbijom. Tu je Stojan Novaković, akademik i ministar, prvak naprednjaka, predsednik vlade u teškim danima aneksione krize. Nedaleko od njega stoji Kosta Kumanudi, demokrata, visoki službenik ministarstva inostranih poslova. Sa njim je prijatelj i stranački kolega, Voja Marinković, za koga se govori da će u narednom sazivu vlade sigurno postati ministar. Mnogi drugi naučnici i politički moćnici stoje podalje od centra ovog crnog skupa, pognute glave, spuštenih šešira, bez snage da pogledaju ka otovrenom grobu oko koga su se svi okupili.
Otac je telo mrtvog sina doneo u Beograd čim se bitka završila. Dok je putovao vozom, iz ruku nije mogao da ispusti kameru od koje se Vladeta nije odvajao i koju je sa sobom poneo i u svoju poslednju bitku. Kamera je preživela, junak nije
Iznad samog groba, cipela blatnjavih od vlažne zemlje, princ srpskog pesništva Milan Rakić – i sam potomak ministra i akademika – stoji, sa suzama u očima jedva pridržava svoju ženu Milicu. A Milica jedva stoji na nogama. Lepotica čija elegancija nije ostala neprimećena na švedskom i italijanskom dvoru, žena koju je Milan Jovanović Stojimirović opisao rečima “lepa kao san i otmena kao kneginja”, suzdržava se da glasno ne zajeca, samo zbog brata koji kao nemi kip stoji pokraj nje. Ljubomir Kovačević, profesor Velike škole, sekretar Srpske kraljevske akademije, rodbinskim i prijateljskim vezama povezan sa najmoćnijim ljudima Srbije, danas sahranjuje sina. Nekoliko tihih reči na uvo bilo koga od njegovih uticajnih prijatelja bila bi dovoljna da sin Vladeta rat provede u pozadini, daleko od boja i smrti. Umesto toga, nekoliko reči čekalo je da bude izgovoreno na ovom nemom skupu, iznad otvorenog kovčega sa telom sina izrešetanog turskim rafalom prvog dana Kumanovske bitke. Kad je stari profesor progovorio, svi su zaplakali osim njega.
“Sine,
idi mirno, jer si svoj dug otadžbini ispunio.
Sine,
ja ne plačem, ja se ponosim tobom, jer ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja došli da svojom smrću spasu živote miliona drugih. Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Lazaru i Dušanu, kaži svim kosovskim mučenicima da je Kosovo osvećeno!”
Monumentalni spomenik podignut u čast srpskih junaka većim delom su srušili Bugari u Drugom svetskom ratu. Ruinirani ostaci postoje i danas, veličanstveni iako tek senka originalne građevine
“Politika” je sutradan objavila posmrtni govor Ljube Kovačevića nad telom sina. Cela Srbija je zaplakala. Očevo oko je ostalo suvo. Imao je pet kćeri i jednog sina, čiji je život poput junaka grčke tragedije položio na oltar otadžbine. Ranjeno srce starog profesora još jednom se slomilo kad mu je godinu dana kasnije umrla kći, Vidosava Vida Kovačević – mlada, a već veoma cenjena slikarka. Sestra nije mogla da prežali gubitak brata, od tuge je izdahnula 11. septembra 1913. godine. Ljubomir Kovačević je i ovo izdržao. Živeo je još pet godina, do drugog decembra 1918. godine. Umro je dan nakon što je kralj Aleksandar Karađorđević proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jedinstvenu kraljevinu. Duša velikog naučnika i patriote konačno je spokojno mogla da napusti ovaj svet.
Ljubomir Kovačević je bio čuveni istoričar, profesor Velike škole i sekretar Srpske kraljevske akademije
Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.
