Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete da pronađete ovde.
Kosovo. Teško da postoji reč u jeziku nekog naroda koja budi tako mučna i teška osećanja kao što to ova reč za Srbe čini. Sve je počelo pre više od šest vekova kada su se na valovitom Gazimestanu sudarile srpska i turska vojska i krvlju zalile božurima posutu travu. Kada se noć spustila na krvavo polje poslednja šačica srpske vojske stajala je na njemu. Po shvatanjima srednjeg veka to je značilo pobedu, ali teško da je postojala bolnija pobeda od ove.
Vođa vojske, najmoćniji među srpskim plemićima, knez Lazar Hrebeljanović bio je mrtav, a sa njim i cvet srpske mladosti. I turski sultan je ostao mrtav na bojnom polju sa hiljadama svojih ratnika, ali nepregledna masa Turaka navirala je iz Anadolije. Kneževa udovica, kneginja Milica, preuzela je upravljanje zemljom sa svojim sinom Stefanom Lazarevićem. Prvi zadatak novih vladara bio je da obezbede mir sa Turcima. Srbija je postala vazalna kneževina, obavezna da novom sultanu Bajazitu pruži vojnu pomoć kada ovaj to zatraži. Kao garant mira Srbija je morala da podnese još jednu tešku žrtvu. Najmlađa ćerka kneza Lazara, Olivera, morala je da postane žena čoveka koji joj je ubio oca.
Knez Lazar sa porodicom
Sultanov dvor se nalazio u Jedrenu, antičkom Hadrijanapolju, u blizini današnje bugarsko-turske granice. Predanje kaže da je narod laticama ruža posuo put pod nogama petnaestogodišnje princeze, poslednje žrtve Kosovskog boja, kad je u pratnji brata odlazila iz Kruševca. Knežević Stefan je klekao pred sultana, pognuo glavu pred očevim ubicom, zakleo mu se na vernost i predao ruku svoje mlade sestre. Olivera je postala jedna od četiri zvanične supruge sultana Bajazita, pored stotina drugih žena u njegovom haremu. Ipak, lepa princeza osvojila je srce svoga muža. Sultan je izuzetno voleo i cenio mladu princezu koja je na očevom dvoru stekla odlično obrazovanje. Olivera je svoj položaj koristila da pomogne svom narodu, pa je Srbija bila u najboljem položaju od svih balkanskih vazalnih država. Bajazit je neobično zavoleo i Oliverinog brata Stefana, prema kome je zbog njegovog junaštva i iskrenosti gajio skoro očinski odnos.
Godine 1402. sa istoka su stigli novi osvajači. Veliki mongolski kan Tamerlan sa nepreglednom vojskom udario je na istočne granice turskog carstva. Bajazit je odjahao da mu se suprotstavi. U bici kod Angore Turci su do nogu potučeni, a sultan zarobljen.
U zarobljeništvo je i pao čitav harem sa Oliverom. Stefan Lazarević je ispunio svoju zakletvu i borio se rame uz rame sa sultanom. Sa svojim vitezovima je iskazao veliko junaštvo i na kraju uspeo da probije put do slobode. Legenda kaže da su ubrzo do mladog kneza stigle teške vesti. Tamerlan je Bajazita zatvorio u metalni kavez, postavio ga u dvoranu gde je slavio sa svojim velikašima, a Olivera i druge žene iz harema služile su pobednike golih grudi. Lud od bola i razočaranja sultan se ubio udarivši glavom o rešetke kaveza. Stefan se odmah okrenuo nazad i hrabro ujahao u Tamerlanov logor. Bez straha je ušao pred velikog osvajača i zatražio da mu preda sestru. Zadivljen hrabrošću mladog viteza i junaštvom koje je pokazao u bici, Tamerlan mu je dopustio da odvede sestru i obezbedio mu slobodan povratak u Srbiju.
Sultan Bajazit je veoma zavoleo svoju mladu ženu
Olivera je postala udovica sa 27 godina. Odlučila je da se više ne udaje. Nastavila je da živi na dvoru svoga brata pod kojim je Srbija još jednom procvetala. Stefan je od vizantijskog cara dobio visoku titulu despota, a ugarski kralj mu je poklonio Beograd na upravu. Despot Stefan Lazarević je umro 1427. godine. Noć pre nego što je vladar ispustio dušu, Beograd je bio pogođen zemljotresom koji je oštetio i Oliverinu kuću. Bilo je to zlokobno predskazanje vladareve smrti. Sutradan, narod se okupio ispred kuće da uteši princezu koja je posle muža izgubila i brata.
Despot Stefan Lazarević je bio vitez čuven u čitavoj Evropi, jedan od vitezova Reda Zmaja
Ostatak svog života Olivera je provela živeći na dvoru svog sestrića despota Đurađa Brankovića i povremeno odlazeći u Dubrovnik kod svoje sestre Jelene Balšić Kosače. Poslednji put se pominje u sestrinom testamentu napisanom 1444. godine. Veruje se da je umrla nekoliko godina potom. Sahranjena je na nepoznatom mestu. Iako joj je grob izgubljen u magli prošlosti srpski narod nije zaboravio žrtvu mlade princeze koja se hrabro žrtvovala za dobro svoga naroda.
Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.
