Maraš se ovoga puta bavio marginalizacijom današnjih mladih umetnika, koji još uvek nisu uspeli da se potpuno dokažu, a na tom putu su već zaustavljeni. Umetnik bez uzdržavanja pogađa pravo u centar i prikazuje fotografije ogoljenih umetnika sa izgrebanim očima, zastrašujuće i hladne. Oni su aveti u današnjem društvu, a upravo ih je društvo načinilo takvima. Posmatrači više nisu zainteresovani ni ko je izradio delo, a kamoli šta se njime poručuje.
Boreći se za svoju umetnost, počeli su da gube identitet, jer je vreme njihovog stvaralaštva zatrovano nekim drugim, pogrešnim vrednostima. Umetnici su sami postali uništena umetnička dela. UK Parobrod biće mesto onih koji još uvek mare za umetnost i ne dozvoljavaju da postanu broj.
Izložba "3818" predstavlja alegoriju srpske savremene umetničke scene, na kojoj mladi umetnici gube trku sa onim etabliranima
Publika je zainteresovanija za podatak ko je izradio delo, a ne šta to delo predstavlja. Svežim idejama polako se gubi trag u kovitlacu ustaljenosti i etiketa. Upravo zato Maraš svojim prijateljima, koje je i prikazao na fotografijama, briše svaki identitet. Svi frontalno prikazani, istih ekspresija i naslonjeni uza isti zid, oni se poistovećuju. Prestaje da bude bitno čime se oni bave – sve su ih prihvatile iste ruke surove realnosti. Fotograf im grebe oči, odstranjuje njihovo ogledalo duše jer javnost ionako nije zainteresovana za ono što one imaju da poruče. Briše se svaki kontakt sa publikom, posmatrač se oseća isprovocirano i nelagodno. Napokon vidi sliku stvarnosti koja ga okružuje.
Ovako “unakažene” od strane samog društva, neme figure koje izranjaju iz betonskog zida simbolišu umetnike kojima je u samom početku prekinut put ka zvezdama. Njihova odeća, koja deluje kao jedini preostali znak identifikacije, zapravo je samo ljuštura u koju svako drugi može da se zaodene. Postavljeni jedni pored drugih oni izgledaju kao iskvareno umetničko delo Endija Vorhola (Andy Warhol). Ponavljanje poze i ekspresije možemo sagledati u duhu filozofije pop-arta. Sa svakim ponavljanjem gubi se smisao i želja za napretkom. Sa svakim ponavljanjem mi smo sve statičniji. Sa svakim ponavljanjem mi se utapamo u kobnu masu. Boja je jedini element koji razbija ovo sivilo.
Brzinski nanesene, sirove i bez valera, one predstavljaju reminiscenciju na street art, gde Maraš i pronalazi inspiraciju. Ne toliko u samim grafitima, koliko u uličnoj filozofiji koja predstavlja jedinu alternativu uvreženim mišljenjima. Ipak, ove boje samim posmatračima malo znače. One provociraju njegove misli, bude želju za pronalaženjem simbolike, dubljeg značenja. Dominantnu boju na fotografiji umetnik na neki način vezuje za osobu koja je prikazana. Ovim vrlo subjektivnim činom Maraš uskraćuje posmatračima da i oni prodru u sam karakter prikazanog.
Svako tumačenje bilo bi pogrešno, jer je ono usađeno duboko u umetnikovu podsvest. Ni sam naziv izložbe, “3818”, ne otkriva nam mnogo o fotografisanima. Ovi brojevi predstavljaju identifikaciju samog filma koji je korišćen pri nastanku fotografija. Ukoliko bismo morali da im damo značenje, najbolje bi bilo kada bismo ih poistovetili sa brojevima koji se dodeljuju zatvorenicima. Njihova imena, kao i naša, brišu se. Postajemo samo bezlična brojka u sistemu.
Frontalni portreti srednjeg formata predstavljaju plakat savremenog društva. Sablasne figure koje liče na aveti reklamiraju sadašnjicu. Ukazuju posmatračima da su u pravu što osećaju strah kada sagledaju svoju okolinu. Mladi umetnici nemo protestuju, oduzimaju sami sebi glas, jer bi on ionako bio oduzet. U svetu buke i brzine oni na simboličan način sprečavaju da ih izjede konformizam koji je tako mnogo počeo da godi ljudskoj duši.
Nemanja Maraš rođen je 18. aprila 1989. godine u Beogradu. Fakultet primenjenih umetnosti (odsek Grafika, smer Fotografija) upisuje 2008. godine. Njegova interesovanja uglavnom su usmerena ka modnim i reklamnim fotografijama, gde je svoj talenat već uspeo da iskaže. Fotografije su mu objavljene u nekoliko časopisa (poput “The Man”, “Status”, “Elle”, “FAAR” i drugih), a predstavio se i na mnogobrojnim grupnim izložbama. Svoju prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji “Dar Mar” u novembru 2009. godine, gde je predstavio opus fotografija “Prvi zadatak”. Druga samostalna izložba održana je u novembru 2010. godine i tada se umetnik bavio problemom ženske prostitucije i trgovine ljudima. Izložba “Not for Sale” imala je zadatak da probudi društvenu svest o svetskom problemu.
Maraš je trenutno oficijelni fotograf modne kuće Mona, kao i art direktor elektronskog magazina Wannabe Magazine.
Više informacija o fotografu možete naći na njegovom zvaničnom sajtu.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
