Od uzbudljivog osećanja da nam se neko sviđa, preko otkrivanja strasti i uspostavljanja veze, čiji početak mnogo obećava, do osećanja da smo osuđeni, ograničeni, kontrolisani i sputani – kao u zatvoru.
Kako nam se to dogodilo? Kada smo izgubili slobodu?
Ili, kako smo postali tako nesigurni i posesivni, kako smo se od zaljubljene osobe pretvorili u tamničara?
Postepeno. Žrtve ljubavi postajemo neosetno, tonući lagano, prepuštajući se onome što nas guta – bilo da je to snaga partnerove posesivnosti, ili tamničar u nama samima, koji zna da će zatvorenik pobeći ako nije pod ključem i nadzorom.
A kada je to tamničar postao glavni? Pa, kad smo mu dali ključeve u ruke i poverili čuvanje onoga što se bojimo da ćemo izgubiti.
Na taj način aktivirali smo strah, a on stoji nasuprot ljubavi. Strah je bezuman i ne zna za druge, zna samo za sebe. Tera nas da se grčimo tamo gde jedino opuštenost daje rezultate.
I tako, umesto da uživamo u onom što imamo, mi se uvijamo oko njega, u nastojanju da ga sačuvamo. Umotavamo predmet svoje ljubavi kao krhku dragocenost u zagušljivi pliš svoje pažnje i natkriljivanja, a jedino se dobro osećamo kad nam je pred očima. Ne volimo ni kad se zaključa u kupatilu. Valja samo da je zaključan u našem srcu.
Trebalo bi da svako može sasvim zadovoljno da živi u zlatnom kavezu. Ima sve. Vole ga i maze ga, ugađaju mu i hrane ga i gledaju s obožavanjem. I paze da mu ne prorade krila.
Taj koncept sa kavezom, uvek radi protiv prirode i protiv naših želja, a u najtešnjoj saradnji sa našim strahovima. Najpomnije lebdenje nad nekim, da nam ne odlebdi, završava se upravo tako. Čak nije potreban trenutak nepažnje. Nego se predmet ljubavi pobuni i ode. Ako pri tom mora da vam pocepa srce, da bi se oslobodio tamnice, učiniće to.
Možda bi to isto učinio i da ga nismo zatvarali i zaključavali. Ali mi se ne bismo kidali sve vreme, u pokušaju da ga zadržimo.
Ima sasvim zadovoljnih zatočenika ljubavi, koji upravo traže partnere koji će ih obujmiti, umotati, ušuškati, nadgledati i skakutati oko njih.
Ima i onih koji ulete u takav odnos i ne mogu da se načude poziciji u kojoj su se našli i trpe tetošenje i sputavanje, dok se ne snađu. A onda se snađu.
A ima i onih koji toliko strahuju od kaveza da uopšte nisu u stanju da održe nikakvu vezu.
Ima li veze bez lanaca i katanaca? Možemo li da podnesemo teret slobode, u kojoj nemamo protiv čega da se bunimo, kome da prkosimo i od koga da bežimo? Ili nam je svima potrebna doza utamničenja, da bismo mogli da se ritamo i da osećamo da smo živi i aktivni? Možda uopšte ništa nikada ne bismo uradili, da nema nekog kaveza iz koga pokušavamo da zbrišemo.
Možda zato nemamo krila.
