“Boja je klavijatura, oči su harmonije, duša je klavir sa mnogo žica. Umetnik je ruka koja svira i dodirujući jednu, pa drugu dirku, čini da duša zatreperi.”
“Granice su čuvari koji ne daju da torta pređe ivicu tanjira, znak “stop” pored kog ne sme da se projuri u punoj brzini, vrata koja ne dočekuju, nego samo ispraćaju. U umetnosti nema moranja, jer umetnost je sloboda”, rekao je Kandinski (Василий Васильевич Кандинский), popeo se na krila svoje inspiracije i ostavio svet u kome ljudi nisu shvatili da su granice ipak samo linije i da svako u džepu ima gumicu.
Iako upamćen kao slikar, Kandinski je najpre upoznao Euterpu, zaštitnicu muzike i čestog gosta u domu u kome je živeo. Nakon razvoda roditelja i odlaska iz Moskve, brigu o njemu preuzima tetka. U Odesi se razvila ljubav prema violini i violončelu, ali upoznaje i crtanje, koje ga je, kako je kasnije napisao, izvlačilo iz realnosti. Otkriveni talenat bio je neosporan, ali mladi Kandinski odlučuje da se posveti ekonomiji i pravu na Moskovskom univerzitetu.
Uzlaznu putanju u poslovnom svetu uzdrmala je izložba francuskih impresionista i susret sa Moneovim (Claude Monet) radom. Bio je to prvi put da vidi sliku kojoj nije bio cilj da u potpunosti oponaša realnost i boje koje su živele skoro u potpunosti odvojenim životom u odnosu na predmete. Bujica emocija, koju je osetio, promenila je tok njegovih želja i stavila slikarstvo na prvo mesto. 1896. Kandinski ostavlja profesorsku katedru i odlazi na Minhenski univerzitet da studira umetnost.
Stvaralački nemir i sinkretički duh, koji je težio da ujedini i prožme sliku, muziku i reči, izazivali su ga da putuje, upoznaje druge umetnike i sa njima razmenjuje ideje. Nakon Francuske, gde se prepustio ekspresionizmu, neko vreme živeo je u bavarskom gradu Murnau, u podnožju Alpa, gde je, igrajući se linijama i tačkama, lagano zamenjivao prikaze iz stvarnosti. U tom periodu nastala je i jedna od njegovih značajnijih slika “Plavi jahač”, putokaz koji je najavljivao Apstrakciju.
Kasnije se vratio u Nemačku i oko sebe okupio umetnike sličnog senzibiliteta. Umetnost je postala način života. Osnovana je grupa Blaue Reiter, u kojoj je “akcenat stavljen na otkrivanje asocijativnih svojstava boje, linije i kompozicije”, a inspiracija crpljena iz dela, čiji su autori već naslutili njihove težnje. Istraživački rad i preispitivanje 1912. godine, kao rezultat, donele su objavljivanje knjige “O duhovnosti u umetnosti”, dela koje se smatra prvom teorijskom osnovom apstraktne umetnosti.
Početak Prvog svetskog rata za Kandinskog značio je povratak u Rusiju, ulogu profesora i nove elemente u slikarstvu. Pod uticajem konstruktivističkog pokreta, aktivnog u Moskvi u to vreme, u njegovim radovima postajala je sve izraženija geometrizacija elemenata, ali, osim cizeliranja sopstvenog talenta, učestvovao je i u unapređenju edukacionog sistema i pomogao osnivanju Instituta umetnosti i Muzeja slikarstva u Moskvi. Ruska revolucija još jednom ga je prinudila na selidbu. U Nemačkoj je uspešno predavao u Bauhausu, školi za arhitekturu i primenjene umetnosti, ali kada su je Nacisti zatvorili, bilo je vreme da krene dalje.
Krajnje odredište bila je Francuska, čiji je državljanin zvanično postao 1939. U Parizu je nastavio da slika sve do svoje smrti, 13. decembra 1944.
Tokom svih 40 godina umetničkog stvaralaštva, Kandinski nije odustajao od misije umetnika-istraživača, koji svoju moć koristi da svetu pruži nove ideje, da ga šokira, trgne iz uspavanosti i povede u budućnost. Sakrivajući stvarnost pod plaštom geometrijskih formi i uklapajući ih poput tonova, Kandinski je uspevao da u svoje “kompozicije” unese muziku, reči i slike, stvarajući emotivni balon koji bi pukao pri prvom posmatračevom pogledu i potresao ga fizički, psihološki i emotivno.
“Što svet postaje strašniji, umetnost postaje apstraktnija.”
Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.